Novosti online

Победићу неизлечиву болест

Зовем се Слободан Јотић, имам 39 година и осетио сам потребу да вам представим своју причу и разлог због чега сам се пријавио за 29. београдски маратон! Знам да свако има различит мотив и циљ због чега жели истрчати маратон, па тако и ја. Ја покушавам својим трчањем да победим по медицини неизлечиву болест!

Наиме од 2006. године болујем од аутоимуне болести мултипла склерозе! То је прогресивна болест која напада људе између 20-30 године живота, не утиче на дужину живота већ на квалитет. Најчешће напада моторне функције па тако у року од 10 година болести 80 % људи има проблеме са ходањем, од немогућности ходања до ходања са штакама, штапом, отежаним говором и гутањем, губитком вида, вртоглавицом, отежаном координацијом и још пуно симптома, због тога ову болест још називају и „болест са хиљаду лица”.

Моја прича као што сам и навео почиње 2006. године, после губитка вида на једном оку и јаких вртоглавица примљен сам у болницу где ми је урађена магнетна резонанца главе. После пар дана дошао је доктор неуролог у моју собу и тихим тоном ми рекао следеће: „Сине ти си оболео од тешке и неизлечиве болести мозга која се зове мултипла склероза”. У том тренутку те његове речи су ме проболе као мач, чуо сам за мултипла склерозу али нисам знао каква је то болест.

Наредни тренуци били су најтежи у животу, покушавао сам нешто да кажем али речи нисам могао рећи. После пар тренутка сам се прибрао и питао доктора једно веома просто питање: Докторе, кажите ми искрено, колико ми је остало живота? Тада ми је доктор у кратким цртама објаснио да је то болест која није заразна, не утиче на дужину живота већ на квалитет живота (потенцијални губитак функција ногу, руку, говора, вида…).

После тог кратког појашњења, замолио сам све (доктора, болничко особље, моју породицу) да напусте собу и да ме оставе да размислим шта и како даље! Било је то дуго размишљање, можда моје најдуже и најбитније размишљање у животу! После одређеног времена донео сам коначну одлуку и позвао сам све да се врате у моју собу како би им то и саопштио! Рекао сам им: Драга породицо, драги доктори, ја сам одлучио, ПОБЕДИЋУ ту неизлечиву болест!

То је било лако рећи, али сам те речи морао претворити у дело! Прво сам почео да студирам болест, од стручне литературе до интернета, упознао сам болест до танчина. Један од најдражих комплимената ми је када ми стручна лица – доктори кажу да имам знање као да сам специјализирао неурологију. Али, као што сам већ рекао све је то било лако рећи и научити, али је болест из дана у дан показивала своју суровост.

Болест ме је обарала на колена неколико пута, од потпуног губитка вида (сада не видим на једно око, док ми је вид на другом уз помоћ наочара 70 %), губитак осећаја и функције десне руке, вртоглавице, отежани ход, брзо умарање (после 200 метра хода обавезан је био одмор), хронични умор… Али сам се из свих тих погоршања враћао психички јачи и с једним циљем – да победим ову болест.

Захваљујући васкуларном хирургу Клиничког центра у Нишу др Драгану Милићу, који је применио нову инвазивну методу на југуларним венама врата које дренирају крв из мозга и назад у срце (код 90 % оболелих од мултипла склерозе је пронађено ово сужење вена).

Од те 2010. године моје прогресија болести се зауставила, моје здравствено стање се стабилизовало уз краће и пролазне симптоме болести. Прошле године сам почео са експерименталном терапијом лечења високим дозама витамина Д3 и од тада моје здравствено стање иде узлазном путањом. Иако се осећам здраво, иако не осећам ни један симптом болести, ожиљци (губитак вида на десном оку) ми не дозвољавају да заборавим своје обећање.

Победом ћу сматрати када поред назива болести мултипла склероза буде писало ИЗЛЕЧИВА болест, све док то не буде тако ја имам обавезу да се борим и због себе и због других.

А сада да се окренем трчању, јер ову причу причам због трчања.

У априлу 2015. године на сугестију мог пријатеља сам одгледао документарни филм Младена Матичевића „Како постати херој” о његовој маратонској причи и пожелео да и ја остварим нешто за овакву болест још увек немогуће или тешко могуће, да истрчим маратон! У свету постоји једна жена из Данске која је истрчала маратон са дијагнозом ове болести али са доста краћим „стажом” болести и ја нисам успео да сазнам да је још неко то успео.

Родила ми се жеља после одгледаног документарца да истрчим маратон и тако покажем свим људима да ништа не може бити јаче од воље за излечењем и воље за победом. Тако, од априла прошле године живим са једном идејом, да истрчим Београдски маратон! Ух, одужио сам ову причу као да је маратонска трка у питању. Почео сам тако прошле године прво са лаганим шетњама (1 км, 2 км, 5 км…) онда са лаганим трчањем.

Прво сам комбиновао више ходање – трчање па касније више трчање – ходање па само трчање и тако сам подизао километре. У тренутку док ово пишем остало је још 38 дана до 29. београдског маратона, своје припреме приводим крају, тренинзи су све напорнији али их ја све лакше и са већим задовољством завршавам, јер ми је циљ све ближи и ближи. Једно сам схватио док се припремам за овај перформанс, да сам јако заволео трчање и да сада не могу замислити живот без трчања. Сигурно нећу стати са трчањем на циљу Београдског маратона наставићу да трчим јер је трчање покрет, а покрет је смисао живота!

Ово је била моја прича, људи из мог окружења је већ знају, али сам осетио потребу да је поделим са свима. Ако сам успео овом причом да мотивишем макар једну особу онда ово моје трчање има још већу тежину!

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh