Захваљујући др Јовану Јањићу, културологу и некадашњем новинару НИН-а, многи су боље упознали патријарха Павла, спознали неке недовољно познате догађаје и људе из наше прошлости, ушли у суштину постојања онога што нас окружује.

Данас је наш саговорник доцент на Високој школи за комуникације у Београду, а у међувремену је обављао и неколико руководећих дужности за које каже да су као и сваки други посао, истичући да није важно шта радиш, него како радиш.

Његова књига о патријарху Павлу под насловом „Будимо људи, живот и мисли патријарха Павла” достигла је велике тираже и радо је читана и на страним језицима. Често га зову да држи духовне трибине, предочава речи патријарха Павла, које, како каже, воде ка практичној спознаји како бити човек.

Страдање цркве под комунистима

У међувремену, Јањић је приближио савременицима још неке важне личности, свете људе. Тако, рецимо, исписујући књигу „Чуда Светог Мине у Београду”, приближио је лик овог светитеља с краја трећег и с почетка четвртог века. Он је врло уважаван код Грка, Бугара, Руса и других народа, а донедавно у Србији му је била посвећена само једна мала црква код Куршумлије и једна гробљанска црква у Црној Гори. Лик Светог Миде однедавно се све више осликава по храмовима широм Србије, па и изван Србије.

Књигом „Светлоносац у мраку” Јањић је упознао јавност са животом и страдањем под комунистима епископа хвостанског Варнаве (Настића). Иако је реч о једном од највећих српских страдалника после Другог светског рата, о овом светом човеку у широј јавности се до сада мало знало, јер није било упутно помињати његово име. Након издржане једанаестогодишње казне затвора, покушаја убиства на Велики петак и разних прогона од југословенских комунистичких власти, владика Варнава је отрован 1964. године у манастиру Беочину. Светили су се и над његовим мртвим телом… За време патријарха Павла званично је проглашен за светитеља. Данас се у спомен на њега подижу храмови по Србији и Републици Српској.

Најобимније Јањићево дело јесте научна студија од око хиљаду страна „Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945–2000)”. Истражио је кроз шта је све прошла Српска православна црква и како је успела да очува свој вековни поредак у једном од најтежих периода у својој историји, у времену после Другог светског рата. Исписујући историју Српске цркве у овом периоду, исписивао је и историју српског и других југословенских народа у другој половини 20. века. Кроз ово дело предочен је духовни амбијент какав је у то време владао у Србији и у Југославији, али је показано како је неко хтео да нас направи другачијим људима него што смо вековима били.

Јањић се, осим науком, бавио и књижевношћу. Био је директор и главни и одговорни уредник издавачке куће „Просвета”, а донедавно и главни и одговорни уредник издавачке делатности Удружења књижевника Србије. Једно време био је и саветник у Министарству вера.

По основном образовању је правник, а докторирао је културолошке науке.

– Животна назначења јача су од наших жеља – истиче Јањић. – Или, како то многи помирљиво кажу: живот нас води својим током. Право сам студирао по изричитој жељи оца; а пошто нисам желео (због разних неправди) да се бавим правом, бавио сам се оним што је живот пред мене доносио.

Познанство са патријархом Павлом било је ипак, како каже, кључно да се определи за оно чиме се данас бави.

– Са патријархом сам се упознао док сам био новинар НИН-а. Његова реч, поступање и свеколики живот за мене су били мера стварности из које се добро рађа, стварности на којој овај свет опстаје. Мера Добра. Пишући о њему, указала су се духовна пространства која више нисам желео да напуштам. Реч патријарха Павла наводила ме је на размишљање, учврстила у многим ставовима, отворила видике…

Јањићев пут води са падина Соколских планина. Село Врбић, општина Крупањ. Био је ђак пешак: седам километара до школе и седам километара од школе у Белој Цркви, где је, наводно, почео устанак у Другом светском рату.

– Ишло се преко брда, већином кроз шуме, земљаним путем. У пролеће и јесен једва ноге у гуменим чизмама вадимо из блата. Зими се провлачимо кроз грање повијено под наслагама снега; снег пада за врат… Кад стигнемо у Белу Цркву, идемо на реку да оперемо од блата чизме или гумене опанке. У школу увек стигнемо на време, чисти, али често зајапурени… Тога пута одавно више нема, зарастао у шибље.

Деци тога краја школа није једина обавеза.

– Отац израчуна колико је потребно времена да се превали тај пут од школе до куће, остави петнаест минута за распремање и за ручак, па у њиву – наставља Јањић да предочава како је било. – У њиви се ради док не падне мрак. Тек онда, онако уморни, имамо прилику да узмемо књигу да се спремимо за школу сутрадан. Устаје се најкасније у пет сати ујутру, јер часови у школи почињу у пола осам…

Поготово у пасивним крајевима, живот тера да се деца од малих ногу прихватају тешких послова.

– Нема шта нисам радио и шта не знам да радим – каже Јован. – Чувао сам стоку; од своје дванаесте године сам сам орао, у страни, са воловском запрегом; копао и брао кукуруз; садио и окопавао поврће; садио, орезивао и брао малине; садио, брао и низао дуван; купио и пластио сено; ишао на вршидбу; калемио воћке; брао и скупљао воће; пекао ракију; мешао малтер… За нас није било ни летовања, ни зимовања. Стално неки рад. Дланови готово увек у жуљевима…

При том напомиње:

– Нема ниједног мог друга, ниједне моје другарице који су тако живели, а да знам да су касније образ укаљали! Прихватиш живот такав какав јесте; навикнеш да будеш задовољан оним што имаш… Моја мајка је ратно сироче: на име тога никада нико нити је шта тражио нити је она било шта добила. Научи човек да је његово само оно што сам стекне.

Стечено на огњишту

– И кад дете напусти родну кућу – каже наш саговорник – оно носи са собом оно што је стекло на огњишту. Навика да чува оно што има, да стиче за живот поштеним радом и да држи реч одлике су понајвише оних који су стасавали у немаштини и тамо где је реч главни ослонац.

Родитељи се боре за своје дете, али често нису у могућности да пруже онолико колико је потребно.

Док је ишао у средњу школу, морао је да трага за најјефтинијим становима, а за храну шта буде и колико буде… На студијама, такође, често се осећао терет сиромаштва.

– Ох, колико пута сам петком био у страху како ћу преживети до понедељка, док се не снађем за какав динар, док се не врати са пута неко од мојих другова, да ми позајми; што бих ја, наравно, уредно враћао што сам пре могао. Колико пута сам гладан легао… Посебно ме је убијала људска неправда коју сам гледао око себе. Умори се душа од таквог живота. Некад ти дође да дигнеш руке од свега. Паднеш. Устанеш. Опет паднеш, па опет устанеш… Вера у Бога ме спасавала и спасла.

После свега, Јањић каже да је поносан што је прошао такав пут, иако није пријатно присећати се неких тешких тренутака.

– Сам начин живота и прилике у којим се нађемо наводе нас на размишљање, да трагамо којим путем је најбоље ићи. Тешке ситуације човека подстичу на борбу и на промишљање; мора најпре да се ослони на сопствене снаге да би уопште опстао, а тек онда да рачуна евентуално на нечију помоћ.

У нашем времену, напомиње Јањић, патријарх Павле дао је најбољи пример како се носити са тешкоћама које вам се нађу на путу и како у свему ономе што радимо можемо да нађемо смисао. Он је смирено прихватао све тешкоће овога света, још од времена када је са три године остао сироче, па све док није напустио овај свет. Он није постао „светац који хода” зато што се негде склонио у осаму и молио за себе, већ зато што је прихватао све тешкоће овога света. Он и као црквени поглавар (на највишој црквеној дужности) и као стар човек (поживео 95 година) није очекивао да њему неко служи, него се трудио да он другима служи. И зато је био и остао – велики.

Живот је једноставан

– Таквим својим поступањем показао нам је да је живот, у суштини, једноставан, али да га људи компликују, тражећи разне изговоре само да не би чинили оно што се од њих очекује – сматра Јањић.

Управо на примеру патријарха Павла, др Јован Јањић је, како сам каже, много шта научио и утврдио спознају да свако од нас даје тон друштву у којем живимо, улепшава или квари слику о њему.

Наравно да живот често није лак, напомиње, али се кроз те тешкоће показује ко је какав човек.

О животу, о томе шта имамо и о томе зашто нам се шта дешава, истиче, потребно је размишљати. Све има неки смисао.

Истинске вредности

– Народ без чврстог духовног утемељења лако се поводи – каже Јањић. – На моје писање на теме из хришћанске духовности, па и о самом патријарху Павлу, испочетка многи су гледали као на некакав повратак у прошлост. Зашто? Зато што је и даље било јако „живо” оно што је изникло у комунизму. А онда на погреб патријарху Павлу дође милион људи. Народ се вратио и препознао истинске вредности.

Бела Црква као Гуча

– Белу Цркву код Крупња, у коју сам ишао у основну школу, дневно је посећивало и по стотину аутобуса ђачких екскурзија. За седмојулске „празнике” (за Ивањдан) овде је некада било као последњих година у Гучи. Данас више екскурзија нема, а 7. јул се „слави” још само по инерцији оних који неће да прихвате пуну историјску истину.

Ето каквим обртима је наш народ изложен!