Новинарство је за дописницу Радио-телевизије Србије Јелену Божовић био логичан избор, јер је, на тај начин, користила прилику да путује, учи и упознаје различите културе, нове људе и места, све оно што одговара њеној природи. На прагу студија размишљала је о могућностима које је очекују, да би после дошло до „спуштања на земљу” – мало разочарања, пуно труда, неизбежних компромиса и упорна потрага за сопственим местом међу људима и у професији.
То што је рођена у Севојну крај Ужица, у марту 1963. године, сматра привилегијом и даром, јер, како каже, то је било лепо време за одрастање. Уз то и дивно место и сјајни људи уз које је протекло њено детињство. У њеном животу и професионалној новинарској каријери кључну улогу одиграла је породица, са уредним ритмом живота и вредностима које су обележиле две неприкосновене „пароле”, које је мама, незванични гласноговорник куће, неуморно понављала: све може да се поправи, осим непоштења и рад се увек исплати.
„И данас када размишљам о ономе што ме је одредило, знам да је то, без обзира на сва другачија искуства, остало да живи у мени. И знам да ми зато ништа није било тешко. Када сам завршила студије новинарства на Факултету политичких наука у Београду, вратила сам се у родно место са дивним идејама, плановима и жељама… Ако нешто нисам од свега остварила, не кривим никога другог осим себе”, тврди Јелена Божовић.
И каже да користи сваку прилику да нешто ново сазна. Учи читајући и слушајући људе који су ауторитети, не дефиницијом положаја на коме се налазе већ својим знањем, мудрошћу и интегритетом. Иако се чини да их је све мање у овом времену растакања компетентности и професионалности, они су ту и само они могу помоћи да се спречи деструкција овог друштва. Њени су узори и учитељи – Јова Шћекић и Сергије Лукач. Оригинални, непоновљиви, убеђени да је памет најјаче оружје културног човека.
„Новинарство данас је оно што смо сви ми – тужно, стресно, тешко. У овом послу су многи заборавили, додуше, неки вероватно никада нису ни знали, да је категорија одговорности пред истином и гледаоцима неприкосновена. Да је ’пола истине горе од лажи’, да деловање у јавном простору изискује озбиљност, посвећеност и велики рад”, истиче Јелена Божовић.
Упркос свим проблемима са којима се новинарство данас суочава, она верује да ову професију морате не само да волите него да је обожавате. Каже да није лако бити дописник РТС-а из Ужица, али додаје да је свесна да је тежак новинарски хлеб било да се ради у Београду било у неког другом граду у Србији. Посебно издваја да није лако сваког дана бити другачији, актуелан и интересантан у прилогу који припрема.
„Рутина је погубна, а стагнација није стагнација, већ назадовање. Али у животу ниједна добра ствар се не дешава сама од себе ни лако. Тако да свој посао не мерим степеном оптерећења док припремам неки прилог, већ резултатом – да ли сам постигла, доказала и указала на оно што је била идеја. Опет, дописници су срећни новинари – у мом крају сваки дан може бити један леп сусрет са неким интересантним житељем Таре, Косјерића, путником у Мокрој Гори… Важне теме нису само у престоници, важни догађаји и људи освану и овде”, истиче Јелена.
Управо због тог рада ван престоничке гужве, она мисли да су дописници специфичан сој новинара, пре свега по способности прилагођавања, импровизације и сналажења у готово немогућим ситуацијама. Наш гледалац не мора да зна, најчешће и не зна, да ли је новинарска екипа гурала аутомобил неким заобилазним путевима, колико су се у пожарима нагутали дима или да ли смо се прехладили док смо извештавали са поплава. То су све проблеми који се у ходу решавају и то није ништа необично.
„Смета ми све компликованији приступ информацијама одговорних институција и служби, извесна централизација, спорост, инертност… Ми смо у дневном информативном програму, а прилично је компликовано добити објашњење и одговор оне друге, одговорне стране за неку ситуацију на терену”, рекла је Јелена.
Иако има богато искуство, признаје да увек има некакву трему када се емитује њен прилог. „Најчешће помислим: могло је и боље. Осећам одговорност према саговорницима, јер у монтажи бирам део њихове изјаве која ће ићи у етар.” А потом, како иза прилога који припрема стоје и њене колеге, сниматељи, монтажери, дописништво, јавни сервис РТС, свесна је и те одговорности.
„Стало ми је до мишљења гледалаца, важно ми је шта о мом раду мисли и моја породица. Супруг, синови, мама, сви они деле овај мој новинарски зној, задовољство и нервозу. Некако идемо у пакету, јер овај се посао не оставља у редакцији нити има своје осмочасовно радно време. И када једног дана више не будем, званично, новинар, када склопим лаптоп, мислим да ћу памтити дивног Љубу Симовића и интервју који сам са њим урадила, непредвидивог и генијалног професора Кустурицу, смрзавање са чика Радошем на Златару, мале ђаке пешаке на Јабуци, господина Радојка Максића, са Поникава Станку, која је и у осамдесетим гранатирала градоносне облаке, олимпијске игре у Сочију, зимске, на којима сам се кувала у претоплој гардероби на 22 степена на обали Црног мора… И мислим да ћу бити богата и задовољна”, закључује Јелена Божовић.
