Novosti online

Полиглоте поред Тисе

Бело Блато – Радмила и Иштван Тошков шире свој етно-салаш у селу које је постало познато баш по убрзаном развоју сеоског туризма. Насеље је специфично и по томе што му се баште често налазе испод нивоа воде у рекама Тиси и Бегеју које га окружују. Поменути салаш зове се „Лујза”, по имању које се некада налазило у његовој близини, а са кога се још пре више од два века храна одвозила даље од Беча. На то имање као дете је доспела и Радмила и заједно са својом породицом допринела националном колориту између две реке.

Радмила и Иштван Тошков

– Мој супруг је пола Бугарин, а пола Мађар. Отац му је Бугарин, дакле и стричеви и тетке и сва родбина с те стране. Мајка му је Мађарица. Кад сам дошла у кућу пре три деценије, причало се углавном на мађарском, посебно док је мужевљева бака била жива, јер је она тешко говорила српски – прича Радмила. Да би се споразумела, морала је да научи мађарски, па после и словачки, јер се тако прича у селу. – Имам две куме: са Словакињом причам на словачком, а с Мађарицом на мађарском. Кад се окупимо на славама, почнемо на једном, а завршимо разговор на другом језику. И не осетимо кад се то деси. Син ми је ожењен и однедавно живи с породицом у Бечу. Кад су мојој унуци у једном бечком вртићу донели зеца лутку и показивали јој, понављајући назив животиње, да га научи на немачком „хасе, хасе”, она је упорно понављала „зец, зец” и инсистирала на томе. Ту животињу много пута је овде, код куће, држала у рукама и ваљда зна како се зове. Ипак, свесни смо да ћемо за неко време у породици говорити још један језик: немачки – каже Радмила, препричавајући анегдоту.

Радмилин отац, Србин од Теслића у Босни, дошао је трбухом за крухом седамдесетих прошлог века. Радио је на рибњаку Ечка, а заједно с породицом становао у зградама имања „Лујза”. И имање и рибњак, онда и данас највећи у Европи, основао је гроф Лазар Лукач. Имање је назвао по својој ћерки.

Адам Јонаш, белоблатски хроничар, каже да је имање пре два века било врло напредно и за своје време имало модерну механизацију. Ту су се гајили поврће и житарице, али и стока. Пошто је пловна Тиса била у близини, од имања и његових магацина била је постављена пруга уског колосека по којој су коњске запреге вукле вагонете с храном до пристаништа на реци. Одатле се Тисом и Дунавом бродовима теглила до Беча и других европских градова. Оно чему данас тежимо овде се остваривало још пре два века. На имању је једно време радила и школа и постојали су основни услови за живот. После рата, имање је постало друштвено, неко време је било под белоблатским пољопривредним предузећем „Јединство”, а сада на њему нема живота, изузев што се државна земља изнајмљује ратарима под аренду.

Радмила живот на „Лујзи” памти по добру.

– Знам да су овде насељени Бугари да би садили поврће, а из околних села ангажовани су Словаци за сточарство, Мађари за сетву житарица и кукуруза, а шаљивџије су истицале да су Срби одлазили у шајкаше да чувају границу аустријског царства на Дунаву. То најбоље знају – препричава Радмила своја сазнања из детињства на чувеном имању.

Под притиском те носталгије, она и супруг Иштван кренули су да стварају етно-салаш, коме су дали исто име – „Лујза”, а који је смештен у самом Белом Блату.

– Уз савете стручњака започели су стварање салаша, на коме постоје сви садржаји карактеристични за живот на селу. Спојили су неколико плацева и кућа у напуштеној улици и обухватили цео комплекс. Ту је дуд стар више од 150 година, бунар ископан пре једног века, сеоско двориште данас изгледа баш као и онда кад су овде пристигли први радници на оближњем имању, на рибњаку или секачи самоникле трске које овде има у изобиљу. Све што може да се види и доживи на „Лујзи” дело је Радмиле, њеног супруга Иштвана, синова Бојана и Дејана, и Тошкових из ближег окружења. Посетиоци могу да учествују у традиционалном свињокољу и сами себи спремају домаће чварке, а малишани да се поиграју с домаћим животињама или да јашу коње.

Сеоском туризму сада се окреће скоро цело село. Долазе и странци, а мештани тврде да овде никоме не треба преводилац.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh