Да би друштво било слободно, кључни су слободни медији. Медији се могу ослободити притиска властодршца само ако људе, који их воде и одлучују, именују транспарентни власници, дакле ако су на руководећи положај постављени на законит начин.
Као што су финансијска независност и законска заштита права новинара нужан предуслов за њихов независан рад, тако су и рашчишћени власнички односи и придржавање важећих закона – нужан предуслов за независност медија. На то упозоравају и извештаји Европске комисије и Европског парламента, због чега је пред великим искушењем данас и Србија. Спорну праксу најбоље одражава пример Политике, дневног листа којег је 25. јануара 1904. године основао Словенац Владислав Рибникар. Политику је, изузев у Србији, могуће купити и у региону, а свакодневно је и на киосцима у Словенији захваљујући припадницима најбројније, иако, на жалост, још увек непризнате српске мањине.
Када је почела да излази, Политика је у првом броју своје посланство описала Бизмарковим схватањем независне штампе. Укратко, Политика је себи задала циљ да “слободно претреса сва јавна питања, без гнева и без пристрасности; да праведном критиком владинога рада потпомаже опозицију; да лојалношћу и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе”. Како остварити тај племенити идеал данас, ако је сам врх Политике, њен директорски кадар – без валидног уговора о раду? Зависност директора од владајуће политике (која за ту прљаву тајну зна!), јесте препрека и клопка за медиј, рак рана за његову независност и слободу новинарства. Такав положај Политике подрива не само новинарску независност, него и легитимност изборног процеса и демократије у Србији. Истовремено штети економији јер тера стране инвеститоре, ако је у послу са Политиком један од чак јачих немачких концерна – извукао краћи крај. Ако је то судбина вазда опрезних Немаца, шта тек чека друге? Све док се те злоупотребе не исправе, Србија неће бити у стању да напредује према циљу који званично прокламује, а то је чланство у Европској унији.
ПОЛИТИКА ПЉАЧКЕ
Документи о пословању и организацији предузећа Политика новине и магазини (скраћено: ПНМ), откривају да се од тренутка, када се пре неколико година из власничке структуре повукао немачки ВАЦ (WАЗ), не поштује и игнорише оснивачки акт, темељни документ који је омогућио опстанак листа Политика и стварање компаније ПНМ. Гажење оснивачког акта је омогућило масивне злоупотребе од стране челних људи ПНМ. То доказују документи ПНМ о протеклом пословању, као и разговори са изворима из саме Политике.
Данас је више-мање познато како је захваљујући “пасивности” представника државног капитала, на челу са Соњом Лихт, председницом управног одбора Политике (уједно пријатељице тадашњег председника Србије Бориса Тадића), WАЗ 2012. године продао свој удео ПНМ предузећу Ист Медиа Груп, тачније “поштанском сандучету” у Москви, иако је држава Србија (оличена у влади) имала право прече куповине. Познато је и да је после смене Тадићеве власти откривено да се иза московског “поштанског сандучета” крије српски бизнисмен Мирослав Богићевић. Њега је нова власт ухапсила и стрпала у вишемесечни притвор због финансијских махинација и злоупотреба око финансијске конструкције за добијања кредита за “куповину” Политике, тачније WАЗ-овог дела власништва у Политици (50%). Богићевић је на крају “добровољно” пристао да постане пасивни власник предузећа ПНМ тако што све одлуке препушта сувласнику Политике – држави, која тако уз својих 50 одсто (које у ПНМ-у има преко фирме мајке – Политике АД), сада практично располаже са 100% гласова када је у питању одлучивање о управљању и судбини Политике. Према информацијама из добро обавештених кругова, у току су завршни радови за операцију сличну оној када је власт Бориса Тадића за “преузимање” Политике искористила тајкуна Богићевића, само што су овог пута на сцени други политички актери и други “предузетник”, близак актуелној власти.
ОБМАНОМ ДО МИЛИОН ЕВРА
Нетранспарентна промена другог дела власништва Политике, које је Богићевић прећутно “уступио” држави (по питању одлучивања), утицала је да очима јавности остане прикривена штета од преко милион евра, коју је у целом том мешетарењу привредио незаконити ангажман генералне директорке Мире Глишић-Симић. Документи потврдјују да она годинама у Политици узима плату тешку 1,4 милиона динара месечно, а све то без прописно склопљеног, дакле без ваљаног уговора о раду. Намеће се питање: Како је то могуће?
Мира Глишић-Симић именована је за генералног директора те компаније одлуком Скупштине Политика новине и магазини од 9. децембра 2008. године, на период од годину дана, значи до 31. децембра 2009. године. Одлуком је било предвиђено да се њен уговор о раду може продужити за још три године, дакле до 31.12.2012. године али само уколико Управни одбор оснивача, то је Политика АД (а морао би и WАЗ, као други сувласник!), да позитивно мишљење о њеном раду у првих девет месеци мандата. Управни одбор Политике АД доноси такву одлуку 28.12.2009. године и даје сагласност да се Мири Глишић-Симић продужи мандат генералног директора за још три године, до 31.12.2012.године. Сагласност Управног одбора Политике АД, медјутим, није довољна за валидно продужење мандата генералног директора!
Према Уговору о оснивању Друштва Политика новине и магазини, као највишем акту ПНМ, о продужењу мандата генералног директора одлучује Скупштина ПНМ и о томе доноси писану одлуку. У том грму се крије суштина незаконитости “рада” самозване директорке Политике Мире Глишић-Симић, јер Скупштина ПНМ у задњем кварталу 2009. године није донела одлуку о продужењу њеног мандата. То значи да Мира Глишић-Симић, почевши од 1. јануара 2010. године – нема продужен мандат. Она се оглушила о унутрашње акте компаније ПНМ који тачно прописују начин именовања на директорску функцију, јер од тада нема потписан ни анекс уговора о раду за Политику. У преводу: Мира Глишић Симић од 1. јануара 2010. године, дакле пуних шест година и поврх тога још четири месеца – нема право ни на директорску плату. Кад се све сабере, то је 12 месеци пута 1,4 милиона динара, једнако 16,8 милиона динара годишње. Ако то помножимо са 6 година (2010, 2011, 2012, 2013, 2014. и 2015) уз ових неколико месеци из 2016. године, долазимо до цифре од око 100 милиона динара. С обзиром на курс динара, то је нешто мало мање од милион евра. Мало ли је?
БЕЗ УГОВОРА, БЕЗ ПАПИРА
Чланом 13. став 1. Уговора о оснивању ПНМ, прописано је да, осим одлуке о избору генераног директора, Скупштина ПНМ мора да донесе одлуку којом утврђује и зараду генералног директора. У конкретном случају, Скупштина није донела такву одлуку, па тако званично није утврдила ни висину зараде генералног директора Мире Глишић-Симић. Према информацијама из поузданих извора, Управни одбор оснивача јесте расправљао о висини зараде генералног директора ПНМ и заузео став да та не може бити виша од 6.000 евра месечно, али о томе није дата било каква званична препорука или сагласност.
Мира Глишић-Симић је свој први и једини валидан уговор о раду у ПНМ закључила и потписала на одређено време – до 31.12.2009. године. У име ПНМ, а на основу поменуте одлуке Скупштине, уговор је у име послодавца и на основу овлашћења потписао Јован Симић, тада потпредседник Скупштине оснивача компаније ПНМ. Тај примерак уговора не постоји у званичном архиву ПНМ нити је њиме располагала Скупштина ПНМ или Политика АД. Тај уговор, од момента закључивања даље, чува лично Мира Глишић-Симић и одбија да га икоме покаже. Стога је нејасно ко је утврдио, одобрио и унео у њен (први и једини) Уговор о раду износ тадашње месечне зараде од 7.500 евра, као и друге привилегије и високе бонусе у износу од 30% годишње зараде, што је њена месечна примања у старту подигло на просек од 10.000 евра.
Још виши износ, односно 1,4 милиона динара месечно је, према тврдњама упућених, одредила сама себи, наводно без одобрења оснивача, чак без икаквог папира који би ту директоркину самовољу легализовао. Кад се све сабере, за више од шест година таквог пировања у ПНМ-у, плус бонуси, плус друге привилегије – произилази да је Мира Глишић-Симић таквим “пословањем” олакшала Политику за око милион евра. Без покрића. А није немогуће да је коначна сума и много већа, с обзиром да није познато да ико контролише финансијску страну њеног наградјивања сопственог прегалаштва. На страну што се прихватила посла који јој је био потпуно тудј, па када је у Политику дошла из Зептера (Цептер), где се бринула о продаји шерпи и лонаца, није знала ни шта је ремитенда… Иако се у почетку тешко сналазила, временом је научила основе штампарског заната као и да избегава своје запослене, а нарочито обичну новинарску рају, тако што је од своје канцеларије начинила чардак ни на небу ни на земљи, неприступачан великој већини запослених.
А што се мандата тиче – у архиву ПНМ међу записницима и одлукама Скупштине оснивача компаније ПНМ није могуће наћи било који документ (записник или одлуку Скупштине) којим би генералном директору Политике новине и магазини био продужен мандат од 1. јануара 2010. године за наредне три године, до 31.12.2012. године. А морао би да постоји. Такође, нема ни одлуке Скупштине ПНМ којом би била утврђена увећана зарада (после 1. јануара 2010. године), као и бонуси за генералног директора. А морала би да постоји.
Упркос томе, Мира Глишић-Симић сваког месеца касира вртоглаве износе у фирми, која је у рукама државе и која би, као најстарији дневни лист на Балкану, а с обзиром да са својих страница држи моралне придике друштву о свакојаким питањима – прва морала да буде светионик законитог поступања и ригидни следбеник домаћих закона. Зашто није тако?
Ту долазимо до улоге кућних пријатеља; зараду и бонусе је, тврде упућени, утаначила са својим кућним пријатељем који ју је и прогурао у ПНМ и на чело Политике, дакле са Јованом Симићем, тадашњим саветником Бориса Тадића, уједно потпредседником Скупштине ПНМ и заступником српског капитала у Политици АД. Зна се и да је супруга Јована Симића – адвокат Сања Турлаков, заступала Зептер, фирму, у којој је Мира Глишић-Симић тада била генерални директор.
На положај у Политици је инсталирана, то не треба заборавити, у доба владавине Демократске странке и Бориса Тадића. Убрзо је кренула “сеоба” њених некадашњих сарадника из Зептера у Политику, на пример финансијског директора Горана Безбрадице. Чим се скрасила и окружила блиским јој кадровима, Мира Глишић-Симић уместо дотадашње адвокатске канцеларије (која је бринула о правним пословима Политике), ангажује нове адвокате, канцеларију за коју се у адвокатским круговима знало да иза ње стоји Јован Симић, а којој је месечно исплаћиван паушал од 4.900 евра; у тој “комбинацији” је и Симићевој супрузи, преко посредника Немање Лукића, наводно исплаћиван месечни паушал од 500 евра. Према подацима који су већ објављени у медијима у Србији, троје адвоката из новоизабране адвокатске фирме (Бранко Лукић, Борис Зорко и Сања Дундјер) месечно су примали од Политике по 1.550,00 евра (у противредности 182.629,21 динара) и 250,00 евра на име услуга за Политикину штампарију. Прошле године су адвокати Политике поновно промењени јер, захваљујући промењеној политичкој сцени у Србији, Мири Глишић-Симић више није био потребан патронат Јована Симића. С обзиром на изнето, осим сукоба интереса и сумње у злоупотребу положаја, ту има елемената и за испитивање постојања корупције.
РАШОМОНИЈАДА НА КВАДРАТ
Дакле, једини Уговор о раду који је садашња “директорка” Политике закључила (за 2009. годину), давно је истекао, још 1. јануара 2010. године. Такодје је прошао рок и за продужења њеног мандата за наредне три године (до 31.12.2102.); уколико је негде “затурила” папире о продужењу трогодшњег мандата, онда је неспорно да најмање од 1. јануара 2013. године (а извесно је да је тачан датум 1. јануар 2010. године) Мира Глишић-Симић у Политици новине и магазини борави и диже милионску плату, сваког месеца – без прописаног и ваљаног уговора о раду. Има ли основа за такву тврдњу? Има, јер Скупштина ПНМ у спорном периоду није заседала, а није ни телефонским путем одржала седнице, нити постоје записници а ни одлуке Скупштине ПНМ који морају бити депоновани у посебној “Књизи одлука”, а који би потврдили да је Скупштина евентуално заседала или расправљала о било чему у 2012. години, а првенствено о реизбору садашње “директорке” Политике.
Све то доводи у питање акта које је Мира Глишић-Симић потписивала у реченом периоду са позиције директора – што стварно није била, јер јој мериторни органи нису продужили мандат, а сама то није смела да чини. То значи и да су уговори о раду, као и откази и други правни послови унутар предузећа Политика (ПНМ), које је без овлашћења од почетка 2010. године наовамо потписивала самозвана директорка Мира Глишић-Симић правно: непостојећи (null and void).
Не само то, такво безвлашће и самовоља неког директора, запосленог у јавном предузећу (с обзром да је ПНМ формално једном својом половином у власништву државе, а неформално и другом), у свакој уредјеној држави би довели до истраге а вероватно и до подизања оптужнице због злоупотребе положаја.
О мистерији непостојања законом прописаног уговора директора ПНМ и државног толерисања таквог незаконитог стања, спорадично се расправљало и унутар саме Политике, и то не само шапатом, по кулоарима и ходницима, већ и (полу)званично. Претходни главни и одговорни уредник је такодје потегао то питање у циркуларном писму које је маја 2013. године упутио новинарима, чим је сазнао да му директорка Мира Глишић-Симић ради о глави. После формирања новог сазива Скупштине ПНМ у јануару 2013. године, члан Скупштине и нови представник капитала државе Србије Јасмина Митровић Марић затражила је, званично, на седници одржаној 20. фебруара 2013. године да генерална директорка достави на увид свој Уговор о раду.
Уместо да покаже папире, Мира Глишић-Симић се брзо снашла и члановима Скупштине суверено продала причу да има анекс, тврдећи да је исти потписала са Јованом Симићем као потпредседником Скупштине, још у јануару 2012. године; изјавила је истом приликом да је Симић за тај потез имао сагласност председника Скупштине ПНМ Петра Имберга (из WАЗ-а), али је вешто избегла (по неким тумачењима – чак одбила!) да исти стави Скупштини на увид. Поједини актери тог дешавања потврдили су да нико, изузев Мире Глишић-Симић и Јована Симића, није видео тај “анекс”, нити је упућен у његов садржај. Али чак и ако тај анекс није фикција и заиста постоји (негде у “директоркиној” фиоци?), он нема већу снагу од тоалет папира, с обзиром да није могао бити законито закључен без неопходне одлуке Скупштине ПНМ о продужењу њеног мандата и писане сагласности којом Скупштина овлашћује Јована Симића да са М. Глишић-Симић потпише анекс. А без та два услова – анекс уговора на који се лукаво позвала Мира Глишић-Симић (како би избегла проблематизовање чињенице да нема уговор, као такав), чак и ако би којим случајем изненада испливао на светлост дана, јесте неважећи.
Тајни “анекс” уговора о раду, на који се усмено позвала, а чланови Скупштине то нису даље чачкали, што је такодје необјашњиво – потписао је, наводно, Јован Симић, као потпредседник Скупштине ПНМ; анекс је наводно склопљен за период од четири године, од 1.01.2012. до 31.12.2015. године. Ту се поткрао необичан лапсус који додатно доводи у сумњу веродостојност речене изјаве и ставља знак питања на аутентичност документа, јер произилази да је њиме дупло покривена 2012. година, пошто је и претходни уговор о раду (ако је тај уопште постојао за период 1.01.2010.-1.12.2012.) по схватању председника Скупштине ПНМ Петра Имберга – важио за целу 2012. годину. Зашто би Мира Глишић-Симић и Јован Симић поново закључили неки нови анекс за 2012. годину (уз наредне три), то је питање које би морале да реше надлежне службе задужене за санкционисање корупције, злоупотребу положаја, па и проневеру.
РАД НА ЦРНО
Да Мира Глишић-Симић ради у Политици заправо “на црно”, па још на месту директора, потврђује изјава бившег председника Скупштине ПНМ из WАЗ-а господина Имберга. Он је као лице овлашћено за закључивање уговора о раду и анекса уговора о раду са генералним директором Политике, писмено потврдио законитом заступнику Политике АД да није дао ни писмену ни усмену сагласност да се Мири Глишић-Симић продужи мандат после истека првог уговора (31.12.2009. године). Па чак и ако би се пристало на тумачење да су оба оснивача компаније ПНМ дала сагласност поткрај 2009. године, WАЗ сматра, тврди Имберг, да је најкасније 31.12.2012. године њен уговор дефинитивно престао да важи. У том случају би незаконитости почеле 1. јануара 2013. године, а не већ три године раније (1. јануара 2010. године). То је детаљ где и WАЗ меша бабе и жабе, јер о продужењу мандата генералног директора ПНМ после 1. јануара 2010. године није могао да одлучи само “половични” власник, већ оба. А WАЗ очито није. Очито је да разочарани и тада већ одлазећи сувласник Политике, немачки WАЗ, није имао никакав интерес да одобрава продужење мандата генералном директору Политике за 2012., 2013., 2014. и 2015. годину, јер је свој удео у заједничком предузећу (ПНМ) још почетком 2012. године одлучио да прода. А потом половином 2012. године и продао Мирославу Богићевићу.
Ни ту није крај; увид у документа о пословању ПНМ, којима располаже оснивач, открива да је директорка Политике слагала чланове Скупштине ПНМ и оба власника, када је приликом објашњавања свог уговора о раду изјавила да је представник WАЗ-а дао сагласност за њено поновно именовање за директора. Што Петер Имберг (WАЗ) одлучно оповргава.
Према наводима из записника са 10. седнице Скупштине Политика новине и магазини, одржане 20. фебруара 2013. године у Београду, Мира Глишић-Симић је (неистинито) обавестила окупљене речима (цитат) “да је њен уговор на снази, јер је закључила анекс којим је радни однос продужен, а анекс је потписала са Јованом Симићем који је био представник државног капитала и који је и са другим директорима потписивао уговоре о раду. Анекс је потписала у јануару 2012. године, када Скупштина није заседала. Зна да је претходно обављена консултација са господином Петером Имбергом, тадашњим председником Скупштине, који је на продужење дао сагласност”.
Да је изјава Мире Глишић-Симић неистинита, доказује писмо Петера Имберга генералном директору Политике АД Зефирину Грасију. На Грасијеву писмену молбу Имбергу, да му достави копију Уговора о раду и Анекс уговора којим је био продужен мандат Мири Глишић-Симић, представник WАЗ-а одговорио је да је она именована за генералног директора ПНМ на одређено време, и то до 31.12.2009. године. “Одлуке о даљњем продужењу уговора нису доношене, тако да осим овог уговора не постоје било какви анекси или неки други усмени или писмени договори. Мандат госп. Глишић Симић као генералног директора ПНМ-а је према нашем разумевању правног стања истекао са 31.12.2012 године,” записао је Петер Имберг у писму Грасију, послатом 5. фебруара 2013. године. Да не буде забуне, ту треба (поново) разјаснити раскорак у тумачењима тачног датума “истека мандата”: Петер Имберг је у допису Грасију погрешно претпоставио да је за пуноважност уговора о раду довољна сагласност Управног одбора Политике АД. Увид у оснивачке акте доказује да није, јер је за то потребна одлука Скупштине ПНМ (значи није могуће заобићи WАЗ). Како год правно тумачили ову ситуацију, из тврдњи представника WАЗ-а произилази да је Мири Глишић-Симић мандат истекао још 31. децембра 2009. године.
Цела та рашомонска вишегодишња представа у режији Мире Глишић-Симић показује да се ради не само о спретној, него и крајње бескрупулозној особи, која ни не трепне када сервира лаж представницима капитала (државног и страног), на пример 20.2.2013. када је на 10. седници Скупштине ПНМ изјавила да је Петар Имберг “дао сагласност” за њен анекс потписан са Јованом Симићем. Обманула је осниваче, Скупштину властитог предузећа. Упркос томе, и наредне три године касира по 10.000 евра месечне плате. И коју хиљадарку (евра) приде. Не може се рећи да није знала да је злоупотребила свој положај, јер било је небројено написа у београдским медијима (али не и у Политици) који су спорадично скандализовали њена, не само у Србији него и у ширем оружењу – енормна месечна примања.
Намеће се још једно питање – како се, иако доведена као Тадићев кадар, задржала у Политикином седлу и после промене власти? Одговор треба потражити у чињеници да се и сама хвали да је “пријатељица Александра Вучића”, захваљујући комшилуку, тачније чињеници да је својевремено са српским премијером а касније његовом (бившом) супругом и децом – делила исту адресу у елитној новобеоградској згради. Што је у Србији очито довољно јак разлог да довитљива и креативна особа, попут Мире Глишић-Симић, супротно прописима властитог предузећа, себи осигура завидну материјалну корист.
Да апсурд буде већи, поред тако дивљачког личног богаћења на рачун Политике, у исто време је избачен на улицу велики број запослених у Политици, што “добровољно” (самопроглашењем за технолошки вишак), што кроз отказ уговора о раду. Већ поткрај првог и заправо јединог законитог мандата Мире Глишић-Симић, усвојена је нова систематизација према којој је преко 100 запослених одредјено за “одстрел”. Тако је пронашла чаробну формулу да кроз серију отпуштања наоко смањује трошкове, јер није способна да оствари довољан приход који би покрио огромне трошкове које има. Није ни чудо – требало је подмирити не само наводно лоше пословне резултате претходног пословодства него и сопствене апетите у виду директорске бајковите плате која је три пута виша од зараде словеначког председника, на пример. Па су са посла отерани новинари и запослени који су годинама градили Политику.
Да иронија буде потпуна, због “рационализације” пословања су укинуте читаве службе. Отпуштања су вршена у таласима, али директоркина плата никада није трпела. Напротив, повећала се са почетних 7.500 евра (тада око 750 хиљада динара) на потоњих 1,4 милиона динара. Успут је као по текућој траци – иако сама без важећег уговора – отказивала уговоре о раду другим запосленим у Политици.
У ЛАЖИ СУ ДУГЕ НОГЕ
Из расположивих докумената и сведочења актера речених догадјаја, произилази, дакле, да још од 1. јануара 2010. године генерална директорка ПНМ ради без уговора, као и без легитимно закљученог анекса уговора о раду. Јер (уколико “анкес” уопште постоји), тај је закључила са лицем које није овлашћено, као и без сагласности и одлуке оснивача.
Да Мира Глишић-Симић себе лажно представља као директорку Политике, и да је са ПНМ у паразитском и пљачкашком али не и у радном односу, доказују и друге чињенице. Када је, на пример, Скупштина ПНМ 2014. године коначно ускладила Уговор о оснивању ПНМ са измењеним Законом о привредним друштвима, укинула је послове генералног директора и заменика генералног директора. Уместо старих функција, увела је два равноправна директора. Да ли је Мира Глишић-Симић тада искористила прилику да озакони свој статус и закључи нови уговор или анекс и тако усклади назив свог радног места са наведеном изменом?
Актери догадјаја сведоче да није! Зашто? Зато јер је сагласност представника оснивача била не само веома неизвесна, не само упитна, већ (извесно) – негативна. Као психолог (по струци) знала је да препозна опасност, па питање свог статуса радије није потезала, већ је преко својих адвоката ту “промену” успела да региструје у АПР-у и то само на основу измена уговора о оснивању, а без (нужне!) одлуке Скупштине ПНМ да она више није генерални директор већ директор.
На документима се потом потписује као “директор” (и лажно представљање је посебно кривично дело), иако је према иницијалном, мада већ више од пола деценије неважећем уговору о раду, она била и остала – генерални директор. Бар на папиру из 2008. године, коме је давно прошао рок. И та околност продубљује закључак да послове у ПНМ обавља мимо закона. У тој чињеници вероватно треба тражити и разлоге зашто упорно крије свој уговор о раду и његов наводни анекс. Зна да је све “закључила” на недозвољен начин. Најзад, тај мистериозни “анекс уговора” (ако уопште постоји) не само да није потврдила Скупштина ПНМ, него није потврдјен ни евентуални опис њених послова у истом “анексу”, наводно потписаном са пријатељем Симићем.
О побројаним али и другим кршењима закона и злоупотребама од стране Мире Глишић-Симић, благовремено су обавештени представници оба власника; информације о незаконитостима су биле послате из Политике како председнику Скупштине ПНМ Мити Катићу, потпредседнику Скупштине ПНМ Кости Сандићу, законском заступнику Ист Медиа Груп Урошу Стефановићу, тако и законском заступнику Политике АД Зефирину Грасију. Не само то, о неправилностима у Политикиној кући обавештени су и други надлежни државни органи. А ипак – није се десило ништа.
Таква пасивност чуди ако се зна да су у тренутку, када је 2012. године у јавности обзнањено да је 50 одсто удела у Политици купила непозната фирма из Москве, политичари на власти били веома оштри и одлучни у осудама тог подухвата. Рашчишћавање спорне куповине Политике и свих сумњивих послова у вези тога – било је најављено као приоритет нове владе. “Никада не говоримо о хапшењима, али они који су пљачкали државну имовину морају да одговарају. Нисам присталица притварања, али јесам добрих оптужница, а независне судије ће потом донети одлуку на основу тога,” рекао је први потпредседник владе Александар Вучић 23. августа 2012. године, после сазнања да је претходна власт (употребом Богићевића) за куповину Политике црпла новац пореских обвезника из Агробанке, и још неких других домаћих банака.
Четири године касније, власничко клупко Политике још увек је, бар наизглед, мутно и наводно “замршеније него што је икада било”, бар тако тврде представници власти. Један од разлога је што је откривено и да је приликом “куповине” Политике наводно дошло до злоупотреба донација ЕУ за подршку српским медијима. Зато је “власништво” Политике намерно остављено “у магли” и препуштено “сивој зони”; да се Брисел не би досетио да тражи да се новци, потрошени изван уговорене намене – врате.
Захваљујући нетранспарентним власничким односима, поред политичара на власти, највећу корист из такве ситуације извлаче управо они, који попут Мире Глишић-Симић “раде” без законите основе. Све то исцрпљује предузеће и причињава не само финансијску штету, него и штету на угледу. Мада је и лаицима јасно да је ту највише оштећен државни капитал.
ЦЕМЕНТИРАЊЕ ЗЛОУПОТРЕБА
У Политици (ПНМ) је за пуноважност већине одлука потребна сагласност оба директора које именују сувласници (једног држава, другог власник приватног капитала). Све то је после наводног “продужења мандата” Мире Глишић-Симић захваљујући њеној фамозној довитљивости на Скупштини ПНМ, одржаној 20.2.2013. године, и претње затвором којом је “оптерећен” други власник Политике Мирослав Богићевић – уродило његовом потпуном “пасивизацијом”. Дигао је руке од Политике, и буквално. Није успео да плати задњу рату за куповину Политике, па је цео уговор доведен у питање, штавише, правни наследник WАЗ-а компанија “Јакоб Функе” поново пледира да постане сувласник Политике, с обзиром да је посао са Ист Медија Групом – пропао. Функе је још у фебруару ове године најавио да ће свој удео у Политици продати на аукцији. Тако је Богићевићево хапшење довело до ситуације да је Мира Глишић-Симић преузела неограничену, апсолутну власт у компанији ПНМ односно Политици.
Треба подсетити да је Удружење новинара Србије (УНС) још 16. октобра 2012. године објавило да је “од јуче, 15. октобра, директорка Политике новине и магазини Мира Глишић-Симић једино овлашћено лице за заступање ПНМ-а у Агенцији за привредне регистре. Наиме, досадашњи представник страног сувласника Политике Горан Илин брисан је из регистра”. У документацији на сајту АПР-а остало је забележено да је Вук Васиљевић као овлашћено лице сувласника Политике дан раније наложио брисање Горана Илина, који је 14. септембра поднео оставку на функцију заменика генералног директора Политике (ПНМ), чиме је једино овлашћено лице остала “генерална директорка” Глишић-Симић, као представник капитала у претежном државном власништву. На основу те промене је постало јасно да се Ист Медиа Груп, која је 2012. године купила WАЗ-ов удео у Политици, одрекла права на управљање компанијом ПНМ по принципу сагласности оба власника за важне пословне одлуке. То је значило, како је оценило Удружење новинара Србије, “да је нови власник Политике Мирослав Богићевић постао пасивни партнер државе Србије у управљање најстаријим дневним листом на Балкану, да држава сада управља Политиком без ограничења”.
Последице таквог управљања су катастрофалне по Политику. “Директорка” ПНМ је од повлачења WАЗ-а из заједничког предузећа, од половине 2012. године па до септембра 2014. године (до именовања свог заменика) владала Политиком без икаквих ограничења. Радила је шта је хтела. Без супотписа (који је иначе нужан!) и сагласности заменика генералног директора, као и без одлуке Скупштине ПНМ, заступала је Политику пред трећим лицима, државом и запосленима, закључивала пословне уговоре, самостално газдовала новцем фирме, узимала самовољно одређену зараду, без ограничења користила друге привилегије (које је сама себи одобрила), одлучивала кога ће и колико да награђује а кога ће да закине, са којим ће добављачима радити… Уз све то је исплаћивала зараде и награде без икакве контроле. Уз прећутни пристанак власти, створила је себи утопију. Прави рај, на земљи.
Измедју осталог је, на пример, још док је била “генерална директорка Политике”, у фебруару и марту 2011. године затражила од својих најближих сарадника (Наташе Севић, Горана Безбрадице) да нађу решење како да она, као директор, помогне свом некадашњем личном возачу из Зептера (како се сазнало касније), извесном Дејану Младеновићу, јер је тај остао без посла у матичној фирми. Невоља је била што су баш у то време отпуштани возачи ПНМ, па зато ни Дејан Младеновић није могао бити запослен. Свеједно, речено-учињено. Надјено је спретно решење да се он “радно ангажује” преко посредничке фирме, и то као екстерни контролор за отпис ремитенде и друге контроле, све ради ометања евентуалних незаконитости. Уговором је регулисан медјусобни однос и прецизно дефинисано документовање његовог рада.
Убрзо почињу проблеми са фол-контролором. Фирма Кодеx, преко које је ангажован Дејан Младеновић, почиње сваког месеца Политици да испоставља рачун од 114.460,00 динара, али без пратећих прилога који су уговором били прописани као обавезни, а као такви и саставни део рачуна и доказ да је ангажовани радник – радио. И, пре свега – шта је радио. Рачуни су, упркос фелеру, уредно одобравани и плаћени. Унутрашња Политикина ревизија указивала је генералном директору на недостатке и тражила да се поступа према уговору. Мира Глишић-Симић се оглушила о позиве да поштује законитост. Пракса је остала иста и рачуни су пристизали за плаћање. Такво стање је потрајало читаве две године, чак и пошто је Младеновићу истекао уговор. После свега – запослен је у Политици “у роли” контролора ремитенде. Само по овом основу, из Политике је “испарило” близу 3.000.000,00 динара.
Некако у исто време, у Политику (ПНМ) почињу да стижу, месечно, рачуни Спорт Нетwорка на износ од 2.000,00 евра плус ПДВ, све у динарској противвредности. И ти рачуни су патили од недостатка (неопходне) пратеће документације, недостајао је чак и потпис запосленог који потврђује да је услуга уопште обављена. Унутрашњи надзор је указивао да се тако велики износи морају одговарајуће документовати и снабдети потребним потписима. Иако се радило о интервенцији која је била на месту, Мири Глишић-Симић није било по вољи што јој се “приговара и тражи пратећа документација”. То одражава њено схватање Политике као сопственог ловишта, што је у супротности са задатком надзорника да пазе на економичност рада Политике и, изнад свега, да је све по закону.
Иако рачуни Спорт Нетwорка нису имали потпис лица које је у Политици те услуге примило, финансијски директор Горан Безбрадица кога је у Политици инсталирала Глишић-Симић, тражио је да рачуни буду плаћени уз напомену да је “то налог Директорке”. Рачуни су се низали, из месеца у месец; сваки је гласио, у просеку, на суму од око 260.000,00 динара. Тадашњи заменик Мире Глишић-Симић (Горан Илин, особа која је штитила интересе другог сувласника Политике, WАЦ-а) одбио је да потпише а тиме и одобри плаћање тих рачуна. Али ни то није спречило Миру Глишић-Симић да исплати рачуне без покрића.
Проблем “унутрашњих компетенција” је тињао све до 8. маја 2012. године; Мира Глишић-Симић није могла да појми да њен заменик тура нос свуда, иако му је управо то посао, тачније да пази да Политика, као власништво и немачког медијског концерна, не буде опљачкана. Што се конкретних фактура тиче, свако ко их је макар овлаш погледао, морао је да се запита како то да се олако одобрава износ од преко 2.500 евра за плаћање, а да обим услуге није прецизно исказан нити постоји пратећа документација, ни потпис запосленог у Политици као потврда да је услуга заиста примљена. Приговори, оправдани или не, нису омиљена дисциплина директорке Политике, а још мање да ико проверава фактуре и постоји ли пратећа документација. Игнорисање Илинових захтева је био јасан знак да се Мира Глишић-Симић толико осилила, па се више не устеже да врши притисак и на унутрашње службе које су пазиле на законитост рада Политике не само “због Немаца”, него и (пре свега) ради заштите домаћег капитала.
ЗНАМО, СВИ КРАДУ, БЕЗ ИЗУЗЕТКА!
Описани инцидент није био усамљен. Реприза је уследила 17. маја 2012. године; тог дана су оба директора (и српског и немачког власника Политике) имала у плану да потпишу (унапред) припремљену документацију и одобре рачуне, приспеле за плаћање. Тај посао је обављан у канцеларији Наташе Севић, руководиоца Одељења административних послова, на 17. спрату зграде у којој се налази Политика. Око подне је у канцеларију упарадирала Мира Глишић-Симић и позвала Горана Безбрадицу, финасијског директора, уз напомену “све остаје између нас, да решимо проблем који се појавио”. Напоменула је да Горан Илин (WАЗ) прави проблеме јер одбија да потпише и одобри фактуре за плаћање, једне Спорт Нетwорка, друге Кодеxа (за тзв. екстерни контролинг). Запретила је да ће “наступити лоше последице”, ако плаћање изостане. Послала је Безбрадицу по неке документе, уз тираду како је све исправно урађено, нацртано и документовано њеном надобудном заменику, али се он заинатио, и неће да потпише.
Уговор измедју ПНМ и Спорт Нетwорка је већ истекао, и то пре пола године, али за Миру Глишић-Симић то није била препрека јер “нама се не исплати да урадимо продужење (пошто) много добијамо а и цена би била знатно већа (у случају састављања новог уговора), него раније уговорена”. Додала је да је Кодеx, исто као и Спорт Нетwорк, “објаснио сарадњу” са Политиком, и закључила да су “кроз услуге екстерног контролинга спречене крађе”. Додавши, дословце: “Знамо да сви краду, без изузетка, тачка. Ја рекла.”
Рад без сопственог валидног уговора се толико осладио директорки Политике, да је исте методе проширила, као метастазу, и на добављаче. И све то правдала бољитком, јер да се ради другачије (законито, по основу уговора), било би, тврдила је – скупље… Контрадикција без премца! Када би то “правило” постало аксиом у пословању широм света, онда уговори више не би ни били потребни, а свако би радио шта му се хоће. Закони, прописи, уговори, медјутим, постоје управо зато да спрече такву самовољу. Без поштовања правила, у амбијенту где влада некакав недефинисани “усмени договор”, расте корупција, последично инвеститори беже а привреда грца.
Пре него што је WАЗ одлучио да је куцнуо час за бежанију из Србије, сукоби са Миром Глишић-Симић нису јењавали. Илин се трудио да спречи исцрпљивање Политике од стране неспутане представнице српског капитала, али је издриблан на начин да су рачуни спорних добављача дељени на више делова, тако да сваки буде мањи од 100.000,00 динара; овим је Илин “заобидјен” и лукаво поништена обавеза да по функцији мора и он да одобри плаћање високих рачуна попут оних које је истављао нпр. Спорт Нетwорк. Захваљујући тој доскочици, све је могао да заврши и самостално потпише тадашњи финансијски директор Горан Безбрадица. Епилог те епозиоде ипак није тако суморан – захваљујући проблематизовању речених рачуна, за исти обим услуга је цена ипак снижена, па је Политика на крају плаћала 850,00 евра уместо дотадашњих 2500,00 евра!
ЈЕДНО СЕ ТРЕБУЈЕ, ДРУГО ДОБИЈЕ
То није био крај нетранспарентног и штетног пословања Политике у режији Мире Глишић-Симић. Директори Политике су имали обавезу транспарентног избора и закључивања уговора са одабраним добављачима папира и другог репроматеријала, с обзиром да се највеће набавке односе управо на папир и репроматеријал. Примедбе стручњака из штампарије откриле су, медјутим, “да се једно требује, а друго добије”. И не само када је папир у питању, него и боје, што је све повећавало трошкове штампе. За Миру Глишић-Симић је то био изазов који је превазилазио њено разумевање пословања. Последично нису закључени уговори са добављачима, што значи да нису изабрани у складу са важећом интерном процедуром прописаном у Политици, већ су били последица (што писмених што усмених) “договора” са Миром Глишић-Симић.
На рачунима које је Политика подмиривала фабрици Випап из Кршког (Словенија), цене су исказане у еврима, и то без ПДВ-а (који се плаћа по царинском рачуну); према фактурама, папир се не набавља директно од производјача (Випап, Кршко), што би било једино логично и економично, него преко посредника – истоимене подружнице у аустријском Тернитзу! На товарном листу лепо пише да је извор пошиљке (пошиљалац) ВИПАП Видем Кршко, а прималац Випап-Тернитз. Место испоруке – Политика НМ (новине и магазини), Крњача, Панчевачки пут, Сербиен… Нема објашњења зашто се фингира да папир “кружи по Европи”, као да путује из Словеније преко Аустрије до Србије, што га свакако не чини јефтинијим, уместо да све иде директно, од производјача ка купцу.
Када се, примера ради, у Словенији послови обављају преко посредника, као што је био случај са куповином финских оклопних возила “патрија” за Словеначку војску, онда су “у игри” обично и провизије које завршавају на рачунима у некој од пореских оаза. Све док органи гоњења не стану на пут тој пословној идили…
Укратко, невероватна је информација да за набавку папира за Политикину штампарију (која је 100% у власништву Политике новине и магазини) “не постоји уговор”, као и да се “накнадно одобравају усмено договорени попусти”. Иста ствар се понавља и са набавком репроматеријала, такодје за потребе Политикине штампарије. И на рачунима за репроматеријал су цене исказане у еврима, без ПДВ-а (јер се плаћа по царинском рачуну). Добављач је ФЛИНТ. Ни ту није постојао уговор. На једном од рачуна је био одобрен “попуст који коригује исказану цену” (??!). С обзиром да није било уговора, и да се цена јавља усмено (!?), није било могуће сазнати ни да ли је попуст сталан, или не. Има ли га, уопште, или је и то фингирано да прикрије неку другу работу. Своте, јасно, нису симболичне, већ вртоглаве. Випап је, примера ради, “у складу са договором” одобрио 14.737,00 евра ПНМ-у на име испоруке рото-папира “у јулу месецу”; уместо да све буде проверљиво и прецизирано кроз уговоре, посао се уговарао усмено, у најужем кругу блиских сарадника и партнера. Да би, опет “по договору”, после месец дана, добављач Випап из Кршког књижним одобрењем “враћао” Политици 10 евра по тони испорученог папира, који је авансно већ био плаћен.
Конкретни услови набавке, као и стварно договорени попусти, због таквог начина “пословања” Мире Глишић-Симић остали су завијени у мрак, као да се ради о формули за атомску бомбу. Танане детаље знају само они који су посао директно договарали. Тајновитост тог прегнућа доказује и напомена “по договору”, која се јавља на документима који се тичу поменутих набавки. Такав начин рада садашње “директорке” Политике онемогућава проверљивост тачности износа наведених у књижном одобрењу, јер их је немогуће поредити (нема инструмента за упоредјивање – уговора). Нико осим “усмених уговарача” не зна да ли је износ исправно утврђен или је можда виши (или мањи) него што би требало да буде. И све се то дешава иако и Словенија последњих година бије љуту битку против корупције. Одомаћени модус операнди је, како су открили словеначки надлежни органи, како узимање тако и нудјење мита, нарочито када је по среди пословање “на југу” некадашње заједничке државе, где је Србија још посебно апострофирана као “угодна за склапање послова испод жита”. Словенија се бори за нулту стопу корупције, уз агилну Комисију за борбу против корупције. Нема сумње да је у њеном домену и пословање чији је циљ изигравање домаћих закона.
РУКА РУКУ МИЈЕ
Однос домаћих, српских власти према описаном пословању Мире Глишић-Симић на челу Политике, онемогућио је независну а камоли ефикасну контролу пословања у компанији ПНМ. Таква пракса није била могућа у време када су оба власника (држава и немачки WАЗ) заједнички бринула о предузећу. Суноврат почиње у моменту када је WАЗ најавио повлачење из Србије и престао да утиче на избор добављача папира; од тада одлуке о условима и самој набавци доноси искључиво “генерални директор” Мира Глишић-Симић, а уз њу финансијски директор, њен кадар. Да им не би нико сметао, изменили су организацију предузећа и систематизацију радних места. Укинули су Комерцијалу, као независно одељење, а њене послове пребацили у Финансијски сектор.
Све то је имало и још увек има последице на квалитет рада како Политике тако и њене Штампарије. Руководиоци штампарије су се редовно жалили на лош и неквалитетан папир, да је репроматеријал набављен по ценама изнад тржишних… И све то упркос противљењу одговорних из Штампарије. Да би се прикрио лош квалитет папира, на лошем папиру су штампана издања за унутрашњост Србије. Тако су, вољом Мире Глишић-Симић, градјани у унутрашњости Србије на киосцима куповали лошију штампу издавача Политика новине и магазини, у поредјењу са истим новинама које су биле доступне купцима у метрополи. Цена је, без обзира на квалитет, и за једне и за друге – иста.
Ни то није све; у јануару 2013. године уочено је, на пример, да се гомила дуг Курира за штампарске услуге, јер уговорне обавезе нису испоштоване. Мира Глишић-Симић је игнорисала упозорења, иако је дуг растао и штетио интересима ПНМ. Део документације је у Политици (ПНМ) од 2012. године наовамо (пре)усмераван тако да се заобидје интерни надзор. Набавке, нарочито веће, попут куповине ЦТП апарата и избора добављача, изазвале су, ту и тамо, нешто варница унутар Политикине куће. Оформљена је комисија за набавку, држани су састанци, расправљало се, али све то је било узалуд јер је руководилац, надлежан за набавку, приспеле понуде проследјивао директно финансијском директору Безбрадици. На крају је изабрана АГФА, иако је Кодак, сума сумарум, имао повољнију понуду. Има још доста примера који разголићују великопотезну пословну политику Мире Глишић-Симић у Политици, а која има озбиљне последице по фирму.
Илустрације ради, Мира Глишић-Симић је на дан 28. фебруара 2014. године, тик уочи предаје годишњих обрачуна, донела одлуку да отпише обавезе према добављачима из иностранства у динарској противвредности 941.000,00 евра. То је имало за последицу да је утврдјени губитак постао – добитак!
ФРИЗИРАЊЕ КЊИГА?
Шеф књиговодства, финансијски директор и Мира Глишић-Симић нису ни трзнули на захтев унутар Политикине куће да доставе одлуку и документацију на основу које је прокњижена тако нагла и радикална пословна промена, па је губитак претворен у добитак. Посебно ако се зна да је део редовне процедуре да се обавезе пописују и преиспитују у редовном годишњем попису; на основу њега пописне комисије предлажу, а директори доносе одлуке о отпису, најкасније пре краја јануара текуће године и то за стање на последњи дан претходне године. У конкретном случају пописне комисије нису дале предлог за отпис обавеза (према добављачима из иностранства – WАЗ).
Ускраћивање увида у документ којим се мења финансијски резултат предузећа и то тако да губитак постаје добитак, можда најбоље показује размере волунтаристичког “управљања” Политиком. Такво понашање је превршило меру и изазвало WАЗ да одмах поднесе тужбу за наплату кредита у износу преко 15 милиона евра; та тужба је произвела Политици трошкове који се мере у стотинама хиљада евра, и спор још није окончан.
То, очито, није било довољно упозорење власницима Политике (у обличју извршне власти – српске владе) да настаје непотребна и ненадокнадива штета. Мира Глишић-Симић се заштитила тако да се отарасила незгодних сведока њених пословних авантура. Непоћудним запосленим је претила, без увијања, смањењем плате, чак отказима. Тако је, на пример, 16. маја 2014. године (када је редовно радно време већ било завршено а у Србији владало ванредно стање због катастрофалних поплава) на локалном Политикином сајту – Интранету, објавила нови Правилник о изменама и допунама правилника о систематизацији послова за Политику новине и магазини, као и пратеће акте. Тиме је, противно законодавству, Уговору о оснивању Друштва ПНМ и интерним актима предузећа, не обавештавајући власнике и Скупштину Друштва ПНМ (и супротно њиховом претходном ставу), донела Систематизацију којом је у Политици, измедју осталог, укинут институт интерне ревизије, а лектори и редактори изузети из надлежности редакције Политике.
Повукла је тај потез иако из записника једне од претходних седница Скупштине ПНМ произилази да то није смела, јер је и лично тврдила да именовање интерног ревизора није у надлежности генералног директора, већ Скупштине ПНМ. Неразумљиво је како је могла да укине неко радно место, за чије укидање према актима предузећа уопште није надлежна? Политика је захваљући таквој и сличним одлукама Мире Глишић-Симић остала без свакодневне стручне, детаљне, систематичне и на закону засноване контроле целокупне пословне документације, проистекле из рада њеног “генералног директора” и компаније у целини.
ПОЛИТИЦИ ДУГОВИ, ПРИЈАТЕЉИМА ПЛЕН
Описано се рефлектује и на “кадровску политику” какву води Мира Глишић-Симић у Политици. Она је као “генерални директор” више пута током свог седмогодишњег газдовања у Политици мењала организациону струкутуру ПНМ и највиши руководећи кадар (који је затекла) у потпуности заменила новим људима, уз велике отпремнине. На кључна места је довела углавном своје бивше сараднике из бивше фирме Зептер: за финансијског директора Горана Безбрадицу, за правне послове Наташу Севић, за огласе Милоша Голијанина (чији је отац био директор у Цептеру), за обрачун зарада Татјану Нововић.
Са наведеним руководиоцима је закључила уговоре о раду и сама одлучила и о њиховим зарадама и условима уговора. Њихови уговори и пратећа документација су добро чувана тајна у Политици, а о износима који им се исплаћују као плате, стимулације и бонуси, зна само генерални директор уз обрачун зарада. Како нежељено “цурење” података о зарадама пословодства не би узнемирило новинаре у Политици па и јавност, две запослене у “обрачуну зарада” и саме примају необично велике плате (с обзиром на сложеност посла и стручну спрему), што се може сматрати својеврсном “накнадом за ћутање”.
Па и када је неко из круга повлашћених напуштао Политику, попут финансијског директора Горана Безбрадице 2013. године, о својој отпремнини је одлучивао сам директор, и са обрачуном зарада сачинио документацију и спроводио исплате. Нико други у предузећу нема сазнања ни увид под којим се условима врше те исплате. Што отвара неслућене могућности за злоупотребе. У месецу када је Горан Безбрадица напустио ПНМ, на пример, приликом исплата плата (за март 2013. године), дошло је до значајног повећања масе нето плата тзв. вантарифних запослених (чије зараде представљају преко 20% у фонду свих плата). Осим његовог одласка, других промена у исплатама “вантарифних запослених” тада није било. С обзиром на тај податак, логичан је закључак да је до изненадног повећања износа за плате дошло јер је њему исплаћена значајна цифра на име отпремнине иако, по закону, није имао право на отпремнину пошто је сам отишао из предузећа. Што је не само незаконито поступање, него угрожава имовину оба власника ПНМ, дакле и државе Србије чији је изданак (Политика АД) сувласник листа Политика односно компаније Политика новине и магазини. Слично се поновило и када је из Политике отишао тадашњи главни и одговорни уредник Драган Бујошевић и у још неким примерима…
Нерационалност није бољка само пословодства; нерационално се пословало и на нивоу редакција. На Првенство Европе у кошарци 2013. године, две редакције су послале три новинара, пошто је свака редакција слала “своје”. Нико од руководилаца који су власторучним потписом одобрили путне и остале трошкове, није направио калкулацију ни доказао корист од тог ангажмана нити пројекције о утицају на раст тиража. Слично је било и са сарадњом Политике и Олимпијског комитета Србије. ПНМ је уговор “о медијском партнерству” закључио са Олимпијским комитетом Србије на период од четири године (2013-2016). Према темељном акту ПНМ (Уговор о оснивању компаније Политика новине и магазини) за закључење неког уговора чија вредност прелази 50.000 евра у једној календарској години – неопходна је сагласност Скупштине друштва (дакле представника оба власника Политике). Скупштина ПНМ је дала начелну сагласност за закључење уговора са Олимпијским комитетом Србије, али уз напомену да јој се достави податак о коначној вредности истог. Тај податак је касније достављен, али остало је отворено питање његове тачности, да би на крају, 2015. године тај уговор био раскинут као штетан. За последице нико није одговарао. Према тврдњама у Политици “штета не може да се оцени”, а према стручној процени креће се од више стотина хиљада до пола милиона евра.
Уз све наведено, искуство показује да независно од ексклузивности извештача са лица места, тиражи само незнатно расту у време таквих манифестација и са те тачке – то је неисплатив посао. Поред тога конкретне услуге смештаја новинара на ОИ, ЗОИ и Медитеранским играма, без плаћених дневница, вреде вишетруко мање од конкретне услуге штампања додатака које заузварт треба да сноси ПНМ. Зато је све то у сфери ‘магле’, јер нико никада није мерио финансијске ефекте промоција и објављивања лога. На крају је остало непознато је ли држава на терет Политике великодушно и “изванбуџетски” заправо спонзорисала Олимпијски комитет, или се радило о нечем трећем. Извесно је да се и тај “послић”, у режији пословодства Политике, одразио на драстично лоше пословне резултате Политике. Последице су сустигле запослене (новинаре и службенике) у виду претњи новим отпуштањима, све због “рационализације пословања”.
ИСТОРИЈАТ ДУБИОЗА
Према доступним подацима, Политика (ПНМ), Политика АД и Политика штампарија добили су од немачког партнера (WАЗ) око 15 милиона евра у готовини како би се побољшала њихова ликвидност. Тај новац је био неопходан за опстанак Политике. WАЗ је, по изласку из партнерства са српском државом, а пошто је Мира Глишић-Симић извршила “отпис” дела обавеза – захтевао судским путем да му се кредити врате. Управа Политике у судском процесу (који је WАЗ покренуо) није оспорила дуговање, осим у делу од три милиона. Трагика тог зајма је што није искоришћен за то да Политика постане успешно и модерно предузеће. Финансијски извештаји предузећа откривају да Политика последњих година константно бележи губитак. Највећа одговорност, може се рећи и кривица за такво стање, лежи на плећима српске државе. Јер је она својим кадрирањем пресудно утицала на такво стање, дакле дуговечност Мире Симић-Глишић у Политици. За њено штетно деловање по просперитет ПНМ директно је одговорна држава Србија, односно њени управљачи.
И док Мира Глишић-Симић неспутано влада у Политици, њене промашене одлуке доносе предузећу нове невоље и све већу штету. Она је, на пример, наредила да се од априла 2013. године месечни рачуни у износу око 35.000 евра динарске противвредности, за закуп пословног простора који ПНМ користи на адреси Македонска 29 (где је власник такозване Политикине зграде заправо Комерцијална банка), не плаћају већ да се ти врате издаваоцу “пошто није потписан анекс о продужењу уговора”. Комерцијална банка није седела скрштених руку – већ је имала “извршну исправу” и предузела мере за судско извршење које може изазвати велике (иако предвидљиве) и, треба ли рећи, потпуно непотребне трошкове за Политику. Такво расипање новца јесте неразумљиво ако се зна да пословодство већ годинама тврди да нема новца за модернизацију редакције (нпр. за куповину компјутера за новинаре), нити за побољшање основних услова рада.
Упркос свему томе, Мира Глишић-Симић несметано ужива у плати од 1,4 милиона динара, док фирма коју води има кумулиран губитак од 4,1 милијарде динара. Политику одржава у животу то што није вратила кредит од 15 милиона евра немачком WАЗ-у односно компанији Функе, која је правни наследник WАЗ-а. Према инсајдерским информацијама, Миру Глишић-Симић одржава на површини чињеница да је на рачун фирме-ћерке Политике а то је Политика штампарија, које је у 100% власништву Политике ПНМ – од немачких поверилаца и истражитеља “склонила” суму тешку 400 милиона динара. Леп капитал на дар будућем (новом) власнику Политике. А тај, јасно, не може бити било ко. Мора бити близак правом, де фацто власнику Политике, а то је држава Србија. Прецизније: о усуду Политике одлучује актуелна власт.
И ту долазимо до завршног чина: тих четиристотињак милиона динара су заправо тапија, “улог” за нови чин черупања државне имовине који се, како тврде добро обавештени извори – управо спрема Политици. Речени новци су богат мамац, јер покривају очекивања новог власника који би помоћу неког новог кредита, уз пријатеља на утицајном месту, могао глатко да се дочепа половине компаније ПНМ. И крунске награде – утицаја преко листа Политика. Треба подсетити да је Политика, после неуспеха Мирослава Богићевића да подмири задњу рату, према уговору који је склопио са WАЗ-ом, у поступку враћања под окриље немачког концерна који сада послује под именом Функе.
Оних 400 милиона динара у “штеку”, према неким калкулацијама, могу да послуже и као гаранција за подизање кредита – за куповину комплетне Политике. Другим речима, нови (су)власник Политике би учинио исто што је покушао да учини Богићевић (подстакнут од стране тадашње Тадићеве власти), дакле пробао би да добије етабилирани медиј без сопственог улога, практично џабе. Ко год је видјен за ту улогу (о именима се нашироко спекулише, а на првом месту је Горан Веселиновић, близак СНС-у), подухват “куповине” Политике ће тешко спровести из сна у јаву без подршке српске владе, која управља државном имовином.
Да мера буде пуна, у Политици је у међувремену, половином октобра 2015. године, истекао мандат и Нини Самарџић која је директор Политике у име 50% “приватног капитала”; то стање траје до дана данашњег и то без икаквих последица. Она је била прво постављена за заменика Мире Глишић-Симић, а касније за једног од два једнака директора у структури пословодства Политике. Није се ништа променило њеним уласком у Политику, јер је сва власт у фирми сконцентрисана у рукама једне стране, државне, па је и Нину Самарџић у Политику сместио наводно исти (горепоменути) бизнисмен коме је за операцију “преузимања” ПНМ потребна и Мира Глишић-Симић. Њеном именовању је претходило спектакуларно хапшење Мирослава Богићевића, тада још формалног власника половине ПНМ; он је као сувласник Политике имао право да постави свог пуномоћника/директора у пословодство Политике новине и магазини; “подстакнут” је да именује Нину Самарџић за коју, наводно, до тада није ни чуо. Тако је (друго) директорско место, које по уговору припада Ист Медија Групи алиас Богићевићу, узурпирано од стране првог сувласника Политике (државе). Нина Самарџић про-форме представља Богићевића, а заправо је лансирана на то место уз асистенцију актуелне власти. Што показује ко заправо управља Политиком и ко вуче све конце.
Да не губи време уочи будућег “преузимања”, Мира Глишић-Симић у међувремену, преко пријатеља у највишим врховима власти, покушава да прогура план како “оздравити” ПНМ. А тај је да Скупштина ПНМ донесе одлуку о отпису позајмице тешке 15 милиона евра, колико Политика (ПНМ) дугује WАЗ-у по основу узетих кредита. Разлог за отпис? Стварно иновативно: “застарелост” кредита. Како је већ поменуто, Функе није пристао на такав план, на сопствену штету. Чека се судски исход.
У насталом интеррегнуму, смишља се, интензивно, начин како Политику т(р)ајно и безмало џабе везати за једну политичку опцију, док сама новина и цела компанија ПНМ таворе због лоших и промашених пословних одлука; новинари свакодневно стрепе од нових отказа. Раде на музејској опреми, новинарске “перјанице” више не скривају своје политичке амбиције, а читаоцима се сервира новина штампана на лошем папиру. И све то се дешава испред носа неких наводно виспрених истраживачких новинара, који о свему томе ћуте (тешко би рекли да немају појма).
И та иста Политика се рекламира као “породична новина”, као некакав морални стуб и заштитник друштвених вредности уз коју су се генерације широм Србије и дијаспоре училе да читају; редакцију не брину догадјања на вишим спратовима (где је штаб пословодства), већ се наводно сатрла смишљајући нови слоган листа. У ужем избору (поред профаних Читај Политику, сазнај више и Лист твоје породице) нашла се, наводно, и парола о Политици као листу пристојне Србије, чиме би да се нагласи разлика измедју Политике и “утиска таблоидне и вулгарне Србије”. Има ли Политика право да подучава друге пристојности, како код куће тако и у дијаспори, уз све што сада знамо?
Да би стекла то право, њени власници и запослени новинари би морали, као што се то ради у свакој пристојној домаћинској кући, прво да почисте испред сопственог прага. Све док Политику предводи пословодство које оличава апсолутна, незаконита, арогантна владавина Мире Глишић-Симић, свако помињање “пристојности” као нарочитог квалитета Политике, може се разумети као поруга здравом разуму и жељи да Србија постане модерна, социјална, правна, речју просперитетна држава у сваком погледу.
Оно што је извесно, јесте да прва жена Политике Мира Глишић-Симић због властитог нелегалног статуса ради све што је по вољи власти; статусом “ни на небу, ни на земљи”, предодредјена је да буде 100 одсто податна свакој гарнитури на власти, јер свака зна шта је труло у Политици, али не чини ништа да стање уреди, већ то експлоатише за своје интересе. С друге стране, ни Мири Глишић-Симић се не исплати да ичим угрози свој феноменално плаћени положај. Може се наслутити и зашто није иницирала нити потегла решавање свог статуса – очито сумња да би је представници власника у Скупштини ПНМ потврдили на месту, које ионако већ заузима. Па зашто би ризиковала! То је највероватнији разлог зашто допушта статус qуо. Али док се у Србији не успостави владавина права, таква особа не може да буде заштитник (често опречних) интереса власника ПНМ, нити може да буде гарант независности и поштовања медијских и новинарских слобода запослених у Политици.
Политика се, на жалост, удаљила од начела које је прокламовала у свом првом броју, давне 1904. године. Оснивач Политике и њен први уредник Владислав Рибникар, у првом уводнику под насловом “Задатак независне штампе”, цитирајући Бизмарка, писао је да задатак слободне штампе није “ни прост ни лак ни у много старијим земљама, а камо ли код нас”, стога “треба много конзеквентности, много грађанске куражи, много дубоког, политичког уверења”, па чак “и много хладнокрвности” да се то изврши.
Такав, одговоран и друштвено општекористан задатак, није могућ све док у Политици ведре и облаче руководиоци чије су амбиције у раскораку са законитошћу функције коју су окупирали и коју схватају као лични феуд. Све док политичари на власти и запослени у Политици не скупе кураж да промене такво стање, оно не служи на част Политици, али ни Србији, још мање Европи.
*Игор Мекина је дипломирао и магистрирао из области међународних односа на Факултету друштвених наука у Љубљани. У новинарство је ушао у студентским медијима осамдесетих година прошлог века, као новинар и коментатор Радиа Штудент. Био је уредник мариборске Катедре, која је због критичких текстова забрањивана, плењена и уништавана у Марибору и Београду. Организовао је 1988. године први јавни наступ дисидента Милована Дјиласа у Југославији; од 1991. до 2004. године радио је као истраживачки новинар Младине. Први је писао о проблему “избрисаних”, највећем масовном кршењу људских права у независној Словенији; био је уредник АИМ-а за Словенију, као новинар и коментатор објављивао је у бројним страним медијима (ББЦ, РАИ, Берлински радио…). У периоду 2004-2008 био уредник међународне политике у љубљанском Дневнику.
Аутор: Извор: Савез српске дијаспоре Словеније