Novosti online

Полтронска плашљивост и жалопојке жртве

Како бива све јасније да је могућност пуноправног придруживања Европској унији за све балканске земље које још нису чланице, укључујући, наравно, и Србију, како се то каже, на дугом штапу, спољнополитичка оријентација земаља између Вардара и Уне у контексту новог одмеравања снага између Запада, с једне, и Русије и Кине, с друге стране, мериће се, изгледа, искључиво НАТО аршином. Црна Гора је већ неко време део НАТО-а, Северна Македонија је потписала приступни споразум који ће да ступи на снагу након што га ратификују све земље чланице, у Босни и Херцеговини је питање наставка процеса придруживања НАТО-у кључни камен спотицања између Републике Српске и Федерације БиХ, док је у Србији, барем према изјавама представника власти, и даље на снази политика „војне неутралности”.

У тим околностима, ево, приближава се двадесета годишњица почетка бомбардовања ондашње СР Југославије од стране НАТО-а. Реч је о догађају који несумњиво има највећи и најснажнији утицај на ставове становништва Србије према НАТО-у, односно догађају због којег у свим анкетама проценат људи у Србији који би подржали чланство у овом савезу једва да досеже двоцифрен број. Власти у Србији због тога, а то на понешто различит начин важи и за данашње и за претходне власти, упркос инсистирању на тези да Србија припада Европи, а готово све европске земље су чланице НАТО-а, шаљу амбивалентне сигнале о свакој годишњици почетка бомбардовања. С једне стране се инсистира на нарацији о неравноправној борби између најјачег војног савеза у историји човечанства и једне мале земље, говори се о невиним жртвама цинично прозваним „колатералном штетом”, почесто се не одустаје ни од „лажних вести” по којима је службени назив операције тобоже био „Милосрдни анђео” и тако даље; док, с друге стране, као да постоји свесна жеља да се избегне озбиљна и контекстуализована расправа о томе шта је тачно бомбардовање значило, и за Србију, и за НАТО, и за цео свет.

Велики француски писац Андре Малро забележио је на једном месту девизу која вели: „Није ми важно оно што је само мени важно”. Корисно је у јавном простору имати то као идеју водиљу. У овом контексту, наравно да из српске перспективе нипошто не треба заборављати жртве, али је такође важно и посматрати бомбардовање као историјски догађај који је као ретко који променио свет и створио преседан на основу кога ће се у двадесет и првом веку водити нови ратови. Исто тако, вреди се упитати и колико би трајала владавина Слободана Милошевића да су западне земље наставиле да га подржавају или барем толеришу. Све је то потребније од сентименталних жалопојки из позиције жртве.

У јавности Србије спрам сећања на бомбардовање и данашње политике према НАТО-у постоје две крајности. Њихова дистрибуција није равномерна. На једном крају је неупоредиво много већи проценат људи него на другом, али зато у средини нема практично никог. На једном крају је „званична струја”, која по правилу заборавља да се на Косову јесу десили страшни злочини над албанским цивилима, чему је претходила и вишегодишња дискриминација. На другом крају су они по којима је бомбардовање више него оправдано и заслужено, те је требало бити још разорније и бити само увертира у копнену интервенцију. Део овог става је и теза да жртве треба заборавити у име „боље будућности”, односно да се треба што пре придружити НАТО-у, без сувишних зашто, јер „не може шут с рогатим”.

Има ту, дакле, и полтронске плашљивости и инфантилног жаљења себе самих, једино нема политике. А политика би требало да хладно анализира прошлост, да је контекстуализује у шири оквир и да планира будућност. Свако ко је свестан да је „морални разлог” за бомбардовање НАТО-у био само изговор, морао би бити свестан и да „морални разлози” у контексту опредељивања за и против НАТО-а такође представљају димну завесу. А неутралност је могућа само у ситуацијама када је она заправо неважна, односно, речима оног Италијана кога је преводио Андрић: „У ратовима које други воде неутралност је добра ствар за ону земљу која је снажна толико да се не мора бојати оног ко остане победником, јер тако се очува без великих напора, а може се надати и користи из нереда који владају код других. У сваком другом случају неутралност је неразборита и штетна, јер се таква држава излаже да буде плен победника и побеђеног. А најгора неутралност је она која не настаје по смишљеном плану, него услед неодлучности.”

Није време за неодлучност. Некад је и погрешан избор бољи од неодлучности.

Писац и новинар

Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh