Од нашег извештача
Рио – Извештај полуфинала писаћемо као да играчице Србије нису највећа сензација Олимпијског турнира у обе конкуренције. А јесу! Као да нису тим који је фасцинирао борбеношћу, срцем, дисциплином и шмеком. Наравно да јесу! Као да нису играле против једне од најјачих екипа света и као да једну такву већ нису победиле два дана раније. Јесу. Као да, уосталом, већ одавно сви ми нисмо поносни на њих.
И те како јесмо. Дакле, пораз од Шпаније био је најслабија представа ове екипе на Играма. Мало због противника, мало због деконцентрације, недостатка снаге, ровитости… Нека, остаје битка за медаљу!
Све је у игри Србије сјајно када чета Марине Маљковић контролише скок. Други елементи никада нису били проблем – мало изгубљених лопти, од довољно доброг то фантастичног шута, несебичност… Али, када после првог полувремена противник има 26 скокова, а Србија 12, онда пет поена минуса после 20 минута игре представља сјајан резултат.
Нажалост, после низа концентрисаних утакмица када је у питању заграђивање свог коша, или купљење сопствених промашаја, сада је наш тим поклекао. Наравно, зато што је ривал Шпанија, премда су до сада и више, и физички јаче екипе, истиснуте из рекета. Ипак, сада су велике проблеме правиле Николс и Ендур, па је на семафору после првих десет минута писало 20:9 за „црвену фурију”.
Страшна одбрана ривала стварала је муку нашим девојкама. Али, онда су и оне „стегле” испред свог коша. Три и по минута друге четвртине Шпанија није пробацила лопту кроз обруч! Чекало се још мало да наше девојке то у потпуности искористе и резултатски, али је било јасно да су апсолутно у игри. Саша Чађо је играла фантастичну ролу из другог плана.
У 16. минуту, после коша Данијел Пејџ, Шпанија је водила само 22:20! Наравно, подигле су се противнице, у свлачионицу отишле са пет поена вишка, али имали смо отворену утакмицу.
Док није почело друго полувреме. Поново је Шпанија фанатично заиграла одбрану, поново су наше девојке правиле грешке. Посебно приликом заграђивања. Тачно шест минута и десет секунди треће четвртине Србија није постигла кош.
Пре него што је Пејџ коначно положила лопту у кош, семафор је показивао 41:28. Минут касније 46:30! Међутим, није Марина Маљковић звала први следећи тајмаут, већ се огласила клупа Шпаније. Јер, Србија најзад пронашла пут до коша и смањила барем на 46:34.
Био је то испоставиће се, последњи трзај нашег тима. Шпанија је отишла на 53:36 у 30. минуту. Сувише чак и за чудесни тим Марине Маљковић. Сада следи меч за бронзу на Олимпијским играма и то против пораженог из дуела између САД – Француска…
Србија: Радочај, Петровић 12, Чађо 12, Крнић, Јовановић 2, Миловановић 10, Бутулија, Црвендакић, Станковић, М. Дабовић, А. Дабовић 8, Пејџ 10.
Шпанија: Ромеро, Николс 13, Домингез 10, Торенс 14, Палау 5, Ђаргај 6, Родригез, Паскуа, Круз 6, Кеведо, Џил, Ндур 14
Маљковић: Морамо да збијемо редове
Рио – Марина Маљковић, селектор репрезентације Србије, веровала је да њене играчице могу да понове представу из меча са Аустралијом и нападну Шпанију. Ипак, наше најбоље кошаркашице нису имале снаге, концентрације, једноставно расположења, да направе још једну сензацију.
– Бог ти некада да, некада одузме – почела је Маљковићева анализу полуфинала. – Направили смо велико чудо против Аустралије, а упозоравала сам на опасности које прете од Шпаније. Сада можемо да причамо о свим сегментима. Проценти шута су били против нас, ниједна играчица није могла да се укључи, да погоди… Ниједна није имала свој дан. За разлику од њих којима је све улазило. Ми смо имали 17 напада више од Шпаније а изгубили смо.
Маљковићева је наставила са очигледним подацима који нису могли да се превазиђу.
– Оно у чему су опет биле боље јесу скокови. Имале смо само 12 слободних бацања, наспрам њихових 29. То се понавља из прве утакмице. Дакле, асполутно нисмо могле да се навикнемо на једну претерано агресивну игру Шпаније. Верујте, барем два пута су агресивније од Америке. Ушле су у ову утакмицу са великим искуством, радиле посао, цепале, први минут, други минут… Ми то нисмо урадили. Али заслужују честитке. А ми морамо да збијемо редове и покушамо нешто што је много тешко. Огроман је улог у питању, може да се освоји медаља.
Ана Дабовић: Ипак је реално
Ана Дабовић се пред српским новинарима појавила са папиром на којем је исписана дугачка рођенданска честитка.
– Од новинара сам добила. Дала сам им интервју пред почетак. Драги су људи, са неке стране телевизије – објаснила је Ана која је напунила 27 година у дану у којем је Србија играла финале против Шпаније.
– Трудиле смо се на почетку Игара да заборавимо прва два пораза и да против Америке играмо меч као припрему за утакмице које нас чекају. Стварно смо дали све од себе, чак и сада, иако то вероватно тако не изгледа. Нисмо добро одреаговале на њихову чврстину.
Млађа сестра Дабовић је застала и поентирала:
– Некако је ово реално. Направили смо огромно изненађење победом над Аустралијом и људи од нас увек очекују тако нешто. Ми се трудимо да правимо чуда, али сада нисмо успели. Веровали смо да можемо, искрено, али није ми се остварила рођенданска жеља да, као и одбојкашице, обрадујемо целу нацију и уђемо у финале. Дефинитивно ћемо искористити ову утакмицу да научимо што више. Да уђемо са највећом могућем жељом у меч за бронзу, да победимо и донесемо Србији још једну медаљу.
Бутулија: Бронза из ината
Дајана Бутулија, бек српске репрезентације, прокоментарисала је полуфинални меч:
– Баш нас ништа није хтело, а много смо желеле. Знамо сви да је ово већ огроман успех, али када дођеш до полуфинала много боли пораз. Међутим, ми увек идемо тежим путем, можда ће бити слађе ако се победом и бронзом опростимо од Олимпијских игара.
На констатацију да су одбојкашице успеле да се домогну финала и медаље, Бутулија је додала:
– Знамо то, наравно да смо срећне, али не могу сада да размишљам о томе. Морамо да уложимо све што имамо, све што нам је остало, да освојимо бронзу – рекла је Дајана и додала:
– И ми ћемо то да урадимо! У инат, јер ми смо луде Српкиње.
Радочај: Када си на корак од финала
Тамара Радочај, плејмејкер нашег тима, тешко је проналазила речи због великог разочарења:
– Лоше смо кренуле, без енергије и препознатљиве игре. Нису нам дозволиле да наметнемо ритам, али саме смо криве. Сада морамо да пробамо да освојимо бронзу. Жао нам је, криво нам је, тешко је нешто паметно рећи. Велики је ово резултат, али када си на корак од финала…
