Знам човека који, шта год га питали, упорно одговора како ради петнаест сати дневно, седам дана у недељи.
„Извините, какво ће време бити сутра?”
„Ја радим петнаест сати дневно, седам дана у недељи!”
Притом, није реч о некаквом испошћеном трудбенику с почетка индустријске ере кад је радна недеља заиста трајала стотину и пет сати. Реч је о дипломираном правнику који никад, ваљда, није радио у својој струци. (Унутарстраначки арбајт се не рачуна.)
Ко афектира неку особину и хвалише се њоме, тај сам признаје да је нема – вели Артур Шопенхауер и притом наводи шпанску пословицу која гласи: „У потковици која звекеће нема једног ексера”.
Разуме се да овим не заговарам тезу како поменути дипломирани правник није радишан човек. Баш напротив. Двадесет и кусур година седео је он вредно у посланичким клупама (и у понекој министарској фотељи), и предано пекао занат политичара. И то је ваљда некакав рад. Није му, додуше, пошло за руком да као опозициони политичар спречи разбојничку приватизацију друштвене имовине после 2000. године, али му то данас, као премијеру ове земље, знатно олакшава рад на даљој распродаји оног што се још распродати може. На страну ударничко креирање амбијента за довођење корпоративног капитала који ће, сасвим легално, прионути на експлоатисање овдашњих природних и друштвених ресурса. Није, додуше, лако отворити врата капиталу, дати му пореске олакшице и у руке му гурнути јефтину радну снагу с лабавим радним прописима приде. То јесте напоран рад.
Не заборавимо ни рад на испуњавању директива политичких старатеља са стране, асфалтирање путева како би капитал могао безбедно да упаркира своје капацитете, препуштање људских и осталих ресурса (бање, брда и долине) капиталу који ће нам све то једног киселокишног дана вратити јефтином распродајом магле, воде, ваздуха, генетски модификоване хране и брзих кеш кредита.
Истовремено, минималне зараде довољне за фртаљ потрошачке корпе (кад се одбију сви остали издаци), грејаће новчанике јефтине радне снаге. Али ће зато профити корпоративног капитала расти упоредо с опадањем социјалне правде (и реформским притезањима каиша). Истина, порашће БДП, па ћемо, уместо пола килограма меса, куповати читаво кило – а и зараде ће расти паралелно с ценама основних намирница. И ко после свега тога може сневати романтичарске снове о задовољству радом?
Ако је рад један од најважнијих извора смисла, а потреба за смислом једна од основних људских потреба – онда је ситуација у Србији, по питању рада, прилично бесмислена. Као што знамо, у овој земљи се слабо цене поштено зарађене дипломе и радна постигнућа људи који немају политичку или неку другу везу. Закон о раду убедљиво је на страни послодаваца који се неспутано иживљавају над запосленима третирајући их као лично власништво. Уосталом, бесмислено је и измештање бисте Димитрија Туцовића са Славије на плато испред (обратите пажњу) оближње банке. А реч је о истинском левичару који се почетком прошлог века искрено борио за што достојанственији и смисленији положај радника у Србији.
Стога не треба да чуди што премијерово свакодневно афектирање у стилу причам о ономе што не радим и обратно, шмиргла Еустахијеву тубу радних људи и грађана ове земље. О незапосленима да и не говоримо. Јер, једно је ринтати у константном страху од отказа, имати диплому факултета а бити третиран као лице са средњом школом, трпети малтретирања послодаваца имуних на тужбе запослених јер их штити закон о раду, партијске књижице и неефикасно судство. А нешто је сасвим друго радити петнаест часова дневно (викендом и празницима), између осталог и у циљу намицања политичких поена и задовољења властитог ега. Заправо, то је тај ексер који недостаје у „филозофовој” потковици с почетка овог текста.
На концу, можда је циљ премијерове компулзивне опсесије у вези с пребацивањем норме и још непресахле потребе да сваког дана истиче властита радна постигнућа – да у обичном смртнику изазове осећај кривице кад год овај пожели да се мало опружи после скромног ручка?
Уколико рад не припада сфери слободе, а слобода припада сфери доколице – онда се баш због тога треба борити за освајање слободног времена. Не оног ријалитизованог које затупљује. Већ оног другог – у којем се оштри критичко мишљење.
Социолог
