Ових дана из древних Сремских Карловаца стигла нам је сјајна вест, којој смо се искрено обрадовали. Министар културе Владан Вукосављевић и његова колегиница из Републике Српске Наталија Тривић потписали су Повељу о српском културном простору („Политика”, 5. март). Како је наведено у повељи, написаној на ијекавици, под „српским културним простором” подразумева се простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живео, или још живи, остављајући трагове материјалног и нематеријалног културног наслеђа, било да се налази у оквиру граница или изван граница његових државних творевина. Министар је, читамо даље, истакао да „где год постоје српски културни трагови, моћи ће да се спроводи јединствена културна и образовна политика”… Најзад смо и ми, ето, изашли са одговорном и прецизно дефинисаном културном стратегијом, која би морала аргументовано да се супротстави оној упорној и доследној намери наших суседа „да све што је српско треба свести на србијанско, да би оно што није србијанско, с временом престало да буде српско” (проф. Мило Ломпар).
Повељом ћемо тако, понадасмо се, учинити отклон од наше забрињавајуће склоности да се олако (и добровољно) одричемо наше прошлости, што само иде у прилог поменутим намерама које је професор Ломпар тако добро формулисао. Али, не лези враже!… Само неколико страница даље, у истом броју „Политике”, сазнајемо да су Градски одборници на својој скупштини једногласно, без расправе (и дела опозиције), одлучили да преименују Задарску улицу, притом не марећи ни за анкету њених житеља, који су се таквој намери здушно успротивили, као ни за јавни апел који је у њихово име нешто раније упутила проф. др Слободанка Гајић („Не мењајте име Задарској улици”, „Политика”, 26. фебруар). Штуро образложење предлога Комисије за називе улица, у којем се наводи да је у случају Задарске улице реч о једном заосталом „топониму из бивше Југославије”, обесмишљава већ и проста чињеница да је ова улица добила своје име још у време Милана Обреновића. Заправо, градска власт, вођена жељом да велики српски писац и академик (који је до јуче био и наш савременик) добије улицу у главном граду (што, наравно, уопште није спорно) прави озбиљну грешку; поред бројних безимених садашњих и будућих београдских улица, она укида баш ону која је прави пример српског културног простора ван граница данашње Србије и због чега су јој наши преци и дали име. На тај начин дезавуише се већ на самом почетку донесена повеља, па се поставља питање – ако је повеља правни акт којим једна држава прокламује и регулише начела своје културне политике, како је онда могуће да у тој држави било која градска власт има неку своју политику, која је у потпуној супротности са оном прокламованом? Тако се, у овом нашем случају, отвара могућност да судбину сличну оној коју је доживела Задарска улица, могу у будућности да очекују нпр. и Далматинска, Дубровачка, Палмотићева, Држићева, Гундулићев венац, Скадарска или, колико сутра, не дај боже, и Призренска улица.
Захтев становника Задарске улице да се повуче одлука о њеном преименовању треба снажно подржати, а ресорни министар Вукосављевић је дужан (као потписник повеље) да покрене поступак за преиспитивање овакве исхитрене и непромишљене одлуке градских власти, на некој од следећих седница Владе Србије.
Миодраг Милановић,
Београд Задарска улица
