Protivrečnost odnosa Turske i Evropske unije
Autor: Joška Fišer
Odnosi između Evrope i Turske dugo su bili obeleženi dubokom protivrečnošću. Dok su bezbednosna saradnja (posebno tokom Hladnog rata) i ekonomske veze dugo bili snažni, bitne osnove demokratije – ljudska prava, sloboda štampe, prava manjina i nezavisno sudstvo sposobno za uspostavljanje vladavine prava – u Turskoj su ostale slabe. Istorija, takođe, razdvaja dve strane, kao što pokazuje spor o priznavanju genocida nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata.
Pošto je i sada vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) došla na vlast sa predsednikom Abdulahom Gulom 2002. i kasnije sa Redžepom Tajipom Erdoganom, izgledalo je da su ovi konflikti rešeni. Tokom prvih godina na vlasti AKP je želela da se Turska pridruži Evropskoj uniji i da modernizuje ekonomiju. I donela je stvarne reforme – posebno u oblastima kao što je sudstvo, od suštinske važnosti za napredak ka članstvu u EU.
Ali Erdogan je uvek čuvao otvorenom „neoosmansku“ mogućnost, koja bi Tursku okrenula ka Bliskom istoku i muslimanskom svetu. To je postalo očigledno 2007, kada su nemačka kancelarka Angela Merkel i tadašnji predsednik Francuske Nikola Sarkozi zajedno defakto zatvorili Turskoj vrata članstva u EU i to na način kojim je Erdogan ponižen.
Poslednjih dana su, međutim, već opterećeni odnosi između Evrope i Turske poprimili bizaran tok. Turska vlada je dva puta saslušala ambasadora Nemačke kako bi protestovala zbog kratkog satiričnog klipa o Erdoganu koji je prikazan na jednoj regionalnoj nemačkoj televiziji, pa je čak tražila i da klip bude zabranjen.
Ne može biti sumnje u to da obrazovani i iskusni turski diplomati razumeju odnos Nemaca prema slobodi štampe i slobodi mišljenja – to su osnovne vrednosti EU kojoj Turska želi da se pridruži. Pitanje je koliko se ovog razumevanja filtrira do predsednika Erdogana.
Odnosi se ovog proleća mogu dalje pogoršati pošto će nemački Bundestag glasati o rezoluciji koja masovno ubistvo Jermena 1915. svrstava u genocid. Predlog će najverovatnije biti usvojen velikom većinom više partija, što će povećati napetosti sa Erdoganovom vladom.
Međutim, uprkos ovim nedavnim sukobima, EU i njene države članice ne smeju smetnuti s uma činjenicu da je decenijama dugo partnerstvo sa Turskom od ogromnog interesa za obe strane. Sada, i u budućnosti, Evropi treba Turska i Turskoj treba Evropa.
Ali cena ovog partnerstva nikada ne sme biti napuštanje demokratskih principa; naprotiv, Turska hitno treba da institucionalizuje ove principe zbog sopstvene modernizacije. Neophodno je usredsrediti se na održavanje odnosa i umanjivanje napetosti što je više moguće.
Bilo partnerstva ili ne, Evropa sebe ne može da oslobodi od svog geopolitičkog susedstva. Još od XIX veka, Evropa je morala da se uhvati u koštac sa takozvanim Istočnim pitanjem, odnosno traženjem odgovora na posledice opadanja Osmanskog carstva. Osmansko nasleđe dovelo je do nekoliko balkanskih ratova, koji su na kraju bili okidač za Prvi svetski rat.
Sada, jedan vek kasnije, Istočno pitanje se vratilo u Evropu i jednako je opasno, čak i ako trenutno ne nosi bilo kakav rizik za rat na kontinentu. Balkan – koji je bez sumnje evropski region – ostaće miran dok je god živa vera u budućnost unutar EU. Ali su Bliski istok i Severna Afrika u zamci vakuuma sila, umnoženih političkih kriza, građanskih nemira, rata, terora i nebrojenih gubitaka za ekonomiju i prosperitet ljudi.
Intervencija Amerike u Iraku, praćena slabljenjem (bilo stvarnim ili pretpostavljenim) njenih bezbednosnih garantija za region, dovela je do otvorenog strateškog suparništva između vodeće sunitske sile, Saudijske Arabije, i vodeće šiitske sile, Irana. Turska je, takođe, umešana u tu igru.
U međuvremenu, većina arapskih država nije u stanju da ponudi posao i šanse sve većem broju mladih ljudi, pothranjujući podršku verskom ekstremizmu. Sukob između Izraela i Palestinaca ponovo se raspiruje, kao i militantnost Kurda. A sukob u Siriji (i do izvesne mere u Iraku), dovodeći u pitanje jedan vek stare granice utvrđene sporazumom Sajks-Piko iz vremena Prvog svetskog rata, destabilizuje region i podstiče naizgled beskrajni priliv izbeglica ka Evropi.
Ruska vojna intervencija u Siriji, povrh svega, uvećala je izglede direktnog vojnog sukoba sa državom članicom NATO, kada je Turska oborila ruski vojni avion. Odluči li Kremlj, koji je povukao svoje snage, da se vrati, rizik takvog konflikta, sa svim svojim nesigurnim posledicama, takođe će se vratiti.
Današnja verzija Istočnog pitanja, kao i ona iz XIX veka, donosi ogromne rizike za bezbednost Evrope. I lako može kulminirati sa napuštenom i otuđenom Turskom, izolovanom na marginama i Evrope i Bliskog istoka, sa demokratskim potencijalom iscrpljenim nerešivim kurdskim pitanjem.
Iza ove pozadine, sukob vrednosti gotovo sigurno će nastaviti da određuje odnose između Evrope i Turske. Ali, kao što je to bilo duže od jednog veka, ravnoteža će biti još i više osnovni bezbednosni interes obe strane.
Autor je od 1998. do 2005. bio vicekancelar i šef diplomatije Nemačke, a gotovo 20 godina bio je lider Zelenih
Copyright: Project Syndicate, 2016.
