ИНТЕРВЈУ

Наша специјалност је систем који спаја источњачку, османску корупцију и енглеску бирократију, што га чини готово несавладивим. Но ипак, мој јунак ће кренути у битку, то ће пре свега бити битка са самим собом, и ту врсту победе ће извојевати, јер само онај ко одмах одустане, ко изгуби наду, јесте поражен човек, каже Срдан Голубовић, редитељ филма „Отац”

Обичан човек са села, суочен са друштвеном неправдом, обесправљен и понижен, креће пешке на путовање дугачко више од 300 километара, да би повратио своју породицу, свој живот, своје људско достојанство. О томе говори нови филм Срдана Голубовића Отац, сниман крајем прошле године у околини Прибоја, Зајечара, Књажевца и Београда.

И ово ауторско дело познатог режисера и професора на Факултету драмских уметности у Београду, попут претходних (Пакет аранжман из 1995, Апсолутних сто из 2001, Клопке из 2007. и Кругова из 2013 – а сви су овенчани многобројним наградама и признањима) бави се јунаком који то постаје стицајем страшних околности, на неки начин је приморан да учини нешто изузетно, да се супротстави суровом, бездушном, корумпираном „систему”. У томе су сви помало слични ликовима какве памтимо из српског „црног таласа”. Овога пута, реч је о несрећнику који, не својом кривицом, губи посао, не добија ни отпремнину, породица упада у сиромаштво, одузимају му децу, а тиме и оно најважније у животу, и он у својој очајничкој, наизглед бесмисленој мисији из Прибоја полази ка Београду…

Очигледно да постоје сличности са Сашом из „Апсолутних сто” и Младеном из „Клопке”, тема „обичних људи у необичним околностима” је оно што вас занима, али Никола из „Оца” је по нечему ипак другачија врста хероја?

Он је, заиста, другачији, најсличнији „антихеројима” из филмова српског „црног таласа”, јер његова одлука да се побуни и предузме нешто није свестан, рационални избор, колико необјашњиви, унутрашњи порив. Он у ствари не може ништа, али може једно, а то је да прође своју голготу и дође до своје личне катарзе, вођен неким готово праисконским инстинктом, дубоко усађеним осећањима праведности, исправности, поштења, доброте…

Александра Мијалковић

ФЕНОМЕНИ

Хајде да најпре направимо селфи!

Несигурност, рањивост, зебња, усамљеност, унутрашња празнина, страх од разочарања, немогућност да се испуне своја или туђа очекивања и жаљење због тога, само су неки од аспеката живота модерног човека о којима се на друштвеним мрежама не говори. Фаворизују се успех, лепота, хедонизам, радост, повезаност са другима. Укратко, фаворизује се привид

(Илустрација Драган Стојановић)

Када се друштвена мрежа Инстаграм као платформа за дељење фотографија и видео-снимака појавила 6. октобра 2010, мало ко је могао наслутити популарност коју ће врло брзо стећи (званични сајт ове друштвене мреже бележи милион регистрованих корисника током прва два месеца, број који је до септембра прошле године порастао на 800 милиона). Према статистичким подацима из априла 2018. највећи број корисника Инстаграма припада популацији млађој од 35 година (60,5 одсто корисника је старости између 18 и 34 године), при чему су оба пола скоро подједнако заступљена.

Попут осталих друштвених мрежа и Инстаграм почива на потреби својих корисника да живот поделе са Другим.

Још је 1979. Кристофер Лаш прогласио америчку културу нарцисистичком, а имајући у виду процес глобализације, појаву интернета и друштвених мрежа, може се са правом рећи да је савремена култура прерасла свој изворни нарцисизам и постала хипернарцисистичка. У њој се слободни, атомизовани појединци, неспособни „да покажу занимање за било шта осим за себе“, такмиче за моћ и богатство који су изједначени са срећом, а просечност и неуспех се не праштају.

Појам нарцисизма и нарцисоидне личности увео је на велика врата у 20. веку Сигмунд Фројд. У есеју О нарцисизму из 1914. године он прави разлику између примарног и секундарног нарцисизма, при чему је примарни нарцисизам уобичајена појава у раној животној фази свих људи у којој долази до формирања Ега, док се секундарни нарцисизам односи на преусмерење либидиналне енергије у каснијем животном периоду са објеката у спољном свету на Его, што резултира смањењем интересовања за спољни свет и заблудама о сопственој вредности и величини.

Марија Ђурђевић

СЕЋАЊЕ

У потрази за ослобођеним гледаоцем

У целовечерњим филмовима Душан Макавејев ће од истргнутих одломака свакидашњице и измешаних фрагмената мита градити властиту 20-вековну бајку „1001 ноћи“

(Фото Анђелко Васиљевић)

И пола века након његовог првог целовечерњег филма, Макавејев остаје једна од најсубверзивнијих фигура у историји модерне кинематографије. Можда разлог томе лежи у чињеници да главне последице његове субверзије надилазе све спољашње, дневнополитичке и идеолошке оквире. Поред тога, Макавејев не посеже за радикалним мењањем стратегије филмске нарације, нити има потребу за каквим револуционарним обртом у концепцији филмске режије (све битне новине он заправо усваја из богатог фундуса кинотечког искуства, прерадивши их при том за потребе креирања властитог филмског света). Остварења Душана Макавејева настоје да мењају сам процеспријема филма; она све време трагају за битно другачијим, ослобођеним гледаоцем. За гледаоцем који се одлучно ослобађа „хипнотичке сеансе” идеолошких догми, као и друштвених предрасуда; који се буди из дремежа образовне „дресуре”, прописаних осећања и понашања наметнутих системом одгоја и унификације јединке.

Ембрион таквог схватања уметности налазимо у ауторовом тексту објављеном у часопису Дело марта 1958. под насловом „Уметност треба цимнути”. Текст започиње као приказ изложбе ликовне уметности САД у Београду, на којој су изложене и две необичне скулптуре, два Калдерова „мобила”. Аутор текста пасионирано нам описује како тај низ исповезиваних жица и плехчића, као човековом руком створено дрво, чека да га људска рука неког посетиоца заљуља, па да оно почне да се њише „у свом чудном балету који није ни филм, ни сценска уметност ни вајарство”.

СрђанВучинић

СМРТОНОСНА ЗАБОРАВНОСТ

Откривен узрок Алцхајмерове болести

После деценија истраживања, тим научника окупљених са различитих страна света објавио је да Алцхајмерову болест, од које данас пати 30 милиона људи, узрокује бактерија крива и за болести зуба. Најављују и лек

Нормалан мозак (лево) и мозак пацијента са Алцхајмеровом болести

Тринаест истраживачких лабораторија на различитим странама света, независно једна од друге, корак по корак дошле су до одговора на питање које деценијама мучи лекаре и милионе људи широм света – шта узрокује Алцхајмерову болест? Изгледа чак да су открили и како може да се заустави развој, па и умање симптоми ове страшне болести.

Светски медији протекле недеље напрасно су почели да предлажу да посетите зубара или неуролога уколико вам десни крваре приликом прања зуба. Болести десни, наиме, узроковане бактеријом Porphyromonas gingivalis, осим што уништавају зубе и орално здравље, изгледа да узрокују и Алцхајмерову болест. Токсини ове бактерије, међутим, могу се блокирати лековима и тако зауставити напредак Алцхајмерове болести, или чак умањити симптоме. Вест проистиче из истраживачког рада који су потписали научници са Универзитета у Кракову, Универзитета у Калифорнији, Универзитета у Луисвилу, Универзитета у Бергену, Кембриџу, Бостону, Мелбурну и Окленду, предвођени калифорнијском фармацеутском кућом Cortexyme. Кроз ову сарадњу, у 2019. биће започета велика клиничка студија којом се испитује дејство новог лека, а помиње се и вакцина против Алцхајмера, односно бактерије узрочника.

Марија Ђурић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ