Главна вест у полицијским и безбедносним круговима у Београду, која је незванично потврђена za „Политику”, јесте повратак контроверзног безбедњака и бившег радника Државне безбедности (ДБ) Драгана Филиповића Фиће у Србију.

Дебеовац који се сматра једним од петорице најутицајнијих безбедњака током деведесетих година прошлог века, а који је касније важио за једног од најутицајнијих у групи познатијој у јавности као „антихашки лоби” састављене од одметнутих припадника ДБ-а, вратио се у земљу после осам година самовољног одсуства. За њега се доскора причало да је „у бекству”, да би се сада испоставило да за њим не постоји потерница нити оптужба за неко дело.

Отишао је 2008, преко Црне Горе за Русију, а потом за Казахстан и Кину, наводно из страха од гласина да ће бити изручен Хагу. Касније се јављао пријатељима и бившим колегама у Београду, тврдећи да му прети оптужница због убиства новинара Славка Ћурувије.

Саговорници „Политике” не желе да открију разлог због којег се Филиповић вратио у земљу, али процењују да „мајор Фића”, како га ословљавају, очито не страхује од хапшења.

Чињеница је да против Филиповића Хаг никад није подигао оптужницу. Зато је оправдано питање чега се то „мајор Фића” плашио да ће бити откривено, поготово из времена када је саветовао владе Републике Српске Крајине и Републике Српске, па је побегао на други крај света, користећи старе везе међународног обавештајног братства.

Ко је заправо Драган Филиповић Фића и због чега на помен његовог имена већина дугогодишњих саговорника „Политике” из безбедносних служби заћути?

Његове колеге из РДБ су одавно почеле да праве фаму око њега те су у јавност пустиле причу да му је кодно име било „Ф-2” („Ф-1” је наводно било име за његовог претпостављеног Франка Симатовића, коме се у Хагу суди заједно са Јовицом Станишићем). Мимо романсираних прича о њему, неспорно је било да је важио за особу од поверења Јовице Станишића, бившег начелника РДБ, као и да је готово неограничену моћ добио када је на чело службе дошао Раде Марковић, који му је дао функцију специјалног саветника за тајне операције, што су многи у служби протумачили као резултат Филиповићевих блиских веза са Миром Марковић.

Те „специјалне операције ДБ-а” у време Радета Марковића, а у нешто мањој мери и код Станишића, подразумевале су читав низ радњи на ивици закона. Међународне санкције су почетком деведесетих утицале на преношење многих грана пословања у илегалне, али строго контролисане токове. Родио се профитабилан шверц горива, цигарета и остале акцизне робе, али је иза привидне анархије у ствари стајала ДБ и њени агенти.

Касније је формирана и Јединица за специјалне операције (ЈСО), те су се „специјалне операције ДБ-а” на крају декаде прошириле и на ликвидацију политичких противника, што су многе правоснажне пресуде и потврдиле. Филиповић се сматра једним од оснивача ЈСО, а био је и инструктор борилачких вештина у овој јединици.

„Мајор Фића” је у време Ћурувијиног убиства био заменик начелника Друге управе и директно надређени оптуженом Ратку Ромићу, тадашњем главном инспектору ове управе. Ромић се терети за убиство Ћурувије.

Другу управу је водио такође оптужени Милан Радоњић, који је недељу дана пре ликвидације премештен на место начелника београдског Центра ДБ-а, па је њом практично управљао Филиповић. Говорило се и да је Филиповић током свог изгнанства одржавао контакт и са Мирославом Кураком, који је у оптужници означен као непосредни Ћурувијин убица.

Филиповић није сведок и са њим нико у истрази овог злочина није разговарао, али његова књига „Анатомија глобалистичког смрада”, која је објављена 2009. године, баца одређено светло на тадашње догађаје и његов однос према њима. Уз теорије завере о томе да су Јевреји криви за све невоље које су задесиле Србију током деведесетих година прошлог века, Филиповић се у тој књизи о Ћурувији изражава изразито острашћено и непријатељски.

Док осуђене убице премијера Зорана Ђинђића назива „групом српских ратних ветерана”, Славка Ћурувију доживљава као државног непријатеља број један. Правда његову ликвидацију („ко год да га је убио, знао је шта ради”) али негира да је имао додирних тачака са ликвидацијом новинара. Сматра га америчким шпијуном, иако као безбедњак чији је посао био да лови стране обавештајце, за то не нуди никакав доказ или барем индицију. Тврди да је Ћурувија јавно подржавао америчко бомбардовање, што такође не одговара истини, и гради верзију по којој је његово убиство било оправдано јер га је могла „организовати и извршити било која од патриотских групација, којих је тада у Србији било на десетине”.

На посредан начин, Филиповић заправо доказује основну тврдњу Тужилаштва за организовани криминал, по ком је мотив за убиство Ћурувије било његово новинарско деловање и критика тадашњег режима.

Суђење за убиство Ћурувије тренутно је у фази испитивања сведока.