• Novosti online

    Повратак у средњи век

    Најлепше захваљујем г. Ћирјаковићу, јер његов текст врви од изванредних примера како не треба писати полемичке текстове, па се дâ употребити у дидактичке сврхе. Не видим другу.

    Прво, уколико с неким полемишете о резултатима емпиријских истраживања, треба водити рачуна да то истраживање представља нешто сасвим друго од распрострањених стереотипа и општих места о стварности која нас окружује. Емпиријско истраживање, а економија је емпиријска наука, установљава узрочно-последичне везе у случају масовних појава, попут привредног раста, инвестиција, запослености, дакле нечега што се, са различитим резултатима, одвија у свим земљама света.

    Озбиљна методолошка питања сваке емпиријске анализе јесу питања обухватности узорка (у простору и времену), поузданости и упоредивости података, идентификације смера и облика узрочно-последичне везе, спецификације модела који се економетријски тестира, избора одговарајућег економетријског метода оцењивања тог модела, питање непристрасности, поузданост и робустност добијених резултата емпиријске анализе.

    Да ли је г. Ћирјаковић поставио нека од тих питања? Није. Тврди: „Да је конкуренција заиста изнад свега, Јапан би био сиромашнији од Србије а Тајланд од Гане.“ Доказ? Нема га. Додуше, г. Ћирјаковић каже: „Уколико је веровати Чангу, један од темеља источноазијског економског чуда био је заштита.“ А да ли можда можемо нешто да измеримо или морамо искључиво да верујемо? Када се сагледају резултати мерења из 1970. године (прва година мерења) објављени у озбиљним светским часописима, ниво економских слобода тих азијских земаља, оних најдинамичнијих тигрова, није значајно нижи од развијених западних земаља – у самом врху економских слобода у свету. Дакле, и тада су били изложени конкуренцији.

    Али чак и да је било онакве заштите о којој говори Чaнг кроз уста г. Ћирјаковића, да ли је то доказ да би Јапан данас био сиромашнији од Србије? На чему г. Ћирјаковић заснива ту тврдњу? Да ли на анализи извора јапанског привредног раста, како на страни понуде (тзв. рачуноводство раста), тако и тражње, динамици стопе домаће штедње и инвестиција, као и динамици цене и продуктивности производних фактора? Или, можда на анализи порекла конкурентности јапанске привреде на светском тржишту? Не, нема потребе. Једноставно, довољно је то што он верује Чангу. Или можда то што не верује Беговићу. Г. Ћирјаковић се показао као човек веровања, а не науке. Стога се с њим о резултатима емпиријских истраживања не може расправљати.

    Г. Ћирјаковић, тамо где треба да се бави науком, бави се веровањем

    Друго, када полемишете с неким, онда треба да полемишете са ставовима које је он изнео – тема су ти ставови, а не онај који је те ставове изрекао. Г. Ћирјаковић, напротив, највећу део текста посвећује мени и мом драгом пријатељу, колеги и учитељу Љубомиру Маџару. Реч учитељ из непознатих разлога ставља у знаке навода.

    Г. Ћирјаковић наводи да сам „утицајни научник“. Именица је тачна, али ово утицајни не одговора чињеницама. Веома мали број људи у Србији дели моје мишљење и моје вредносне судове. Највећи део интелектуалне елите има велику одбојност према слободном тржишту и капитализму. А што се тиче оне фактичке елите, што пословне, што политичке, оне која доноси одлуке, рангирања Србије на листи економских слобода око 100. места на свету не говори баш у прилогу мом значајном утицају.

    Г. Ћирјаковић наводи да сам се „профилисао као не само заговорник неолиберализма као краја економије већ и једног од научника који сугеришу да представља религију спасења – уместо Исуса треба да чекамо „други долазак“ капитала, тржиште ослобођено друштвених и моралних обзира“. Невероватна реченица, независно од недостатка писмености, зареза, јасноће и смисла. Ја сам „заговорник неолиберализма као краја економије“! Шта то уопште значи? О чему то г. Ћирјаковић пише? О економији као привреди и њеном крају. Или о крају економије као економске науке? Или се ради о каквој метафори? Крају идеологије Данијела Бела? Или крају историје Франсиса Фукујаме? У чему је поента? Какве то везе има са научно установљеним чињеницама, са оним о чему пишем? Када сам писао о било каквој религији спасења? „Уместо Исуса треба да чекамо…“! Заиста не знам кога чека г. Ћирјаковић, нити ме интересује, али савет осталима – уколико већ пишете о некоме, бар се потрудите да то буде смислено и утемељено у чињеницама.

    Коначно, када пишете полемички текст, треба избегавати метафоре које неког могу да увреде. На пример, верујуће људе. Религија је озбиљна ствар. И због тога сматрам да је увредљиво да се у наслову парафразира „ У име Оца и Сина и Светога духа“. И да се „пева Амин“ у хору „неолибералне цркве“! Г. Ћирјаковић, тамо где треба да се бави науком, бави се веровањем, попут средњовековног учењака. А када дође до вере, бави се непримереним пошалицама. „Sapienti sat!”

    Професор Правног факултета Универзитета у Београду

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com