Суботица – Ник Мајерс из Сијетла воли дестинације изван уобичајених туристичких рута и у малој културној „амбасади” своје земље, Америчком кутку у Суботици, попио је своју прву, праву домаћу кувану кафу. За овог упосленика „Старбакса” било је то необично искуство, а о свему томе детаљно је известио на свом блогу, делећи комплименте Суботици, љубазности домаћина и лепоти града.
У откривању града и нових укуса помогао му је Левенте Хомоља, запослен у Туристичкој организацији Суботице, али и гритер – посебан туристички водич, који је као ваш пријатељ у другом граду. Суботица је, одмах после Београда, 2010. године приступила светској мрежи гритера, односно градова који имају ову туристичку услугу измишљену 1992. године у Њујорку, када је Лин Брукс схватила да је на путовањима стекла пријатеље које би да угости у свом граду.
Од тада је управо та непосредност, љубазност, пријатељски наступ прилагођен потребама госта у основи гритера свугде у свету. У Суботици овај посао, осим Левенте, активно раде и Бојан Станин, Бојан Николић, иначе колега новинар, и Ђорђе Тодоровић. Ово је волонтерска услуга Туристичке организације, тако да ни гритерима не плаћа вођење туриста, нити им гост дугује било какву новчану надокнаду.
Осим знања језика и услужности, Левенте објашњава шта је још важно за гритера: – Огромна љубав према граду и непрестано читање о његовој историји и слушање старијих суграђана. Само тако могу да се пронађу, науче и упознају за већину скривене тајне и лепоте града и његове историје.
Као и за сваки посао који се ради без накнаде, гритери имају и огроман ентузијазам, а гости им на то узвраћају и на неочекиване начине. – Годишње у Суботицу дође између 30 и 40 туриста који траже услуге гритера и када прошетамо с њима, причајући им о историји града и знаменитим суграђанима, они се толико искрено одушеве његовом лепотом да сам и сам почео Суботицу да посматрам другим очима – прича нам Левенте.
Добро познавање Суботице је, наравно, обавеза, јер искуство гритера говори да им стижу одлично едуковани путници, упознати са овдашњом историјом, културом, те није реткост да неки то овековече и у посебним блоговима или постављајући фотографије на друштвене мреже.
Након што је 2014. године „Њујорк тајмс” Суботицу уврстио на 42. место од 52 дестинације које треба обићи у Европи, први који је трагом тог текста стигао у град био је Патрик Баркер из САД. – Патрик је био толико одушевљен нашим гостопримством и оним што је видео да је о томе написао блог који је постављен и на званични сајт амбасаде САД у Београду. Ми смо и приватно остали у контакту и ове године нам се враћа, заједно с породицом и пријатељима – наставља Левенте.
Кроз град је повео многе странце, па је тако услуге гритера тражио и дански амбасадор у Турској, док је приликом прве неслужбене посете Суботици Мајкла Кирбија, сада већ бившег амбасадора САД у Београду, Левенте сам понудио да му покаже Градску кућу и центар града. – Била је то потпуно неформална ситуација, ја сам био у шортсу и папучама, али сам желео да му покажем наш град, а он је то прихватио.
Обично су гритери ти који засипају госта подацима, али Левенте памти и необичан случај са Суботичанком која је град напустила 1948. године и први пут се вратила пре две године с мужем.
– Пошто је Јеврејка, обишли смо Синагогу и јеврејско гробље, а онда сам је повео на железничку станицу, где је у склопу неке манифестације био и воз који је носио жртве холокауста. Била је ту и група ђака и док их је учитељица испитивала какве су ознаке носили Јевреји за време Другог светског рата, уместо деце, одговорила је моја гошћа. Рекла им је да је и сама била у оваквом вагону. Онда је деци говорила о ужасу рата и логора. Био је то потпуно спонтано и толико набијено емоцијама да ћемо заувек памтити – испричао нам је суботички гритер Левенте.
