У дебати о конкуренцији између професора Беговића, Ћирјаковића и Маџара само се на једном месту помиње правда, и то као превладана илузија (код Маџара). Зато би ваљало отворити питање да ли се праведност може релативисати тржишном успешношћу. Ту се разликују тржишни апсолутисти, умерени либерали и антикапиталисти.
Сви тржишни апсолутисти тврде да се појам праведности може применити само на појединачно делање, а не и на ненамераване спонтане последице расподеле унутар државног поретка. Праведност се, кажу, може примењивати на тржиште колико и на невреме или на пад метеора. Зато тврди неолиберали држе да је сувишан говор о социјалној правди у тржишном поретку. Тржиште је неодговорно, па не може бити ни праведно ни неправедно. Оно не трпи моралне предикате, јер свуда где се губе трагови појединачног делања у глобалним структурама нестаје и семантика одговорности и правде. У тржишном друштву правда је нема. По правилу, они који тврде да је конкуренција изнад свега одустају од процене праведности установа и структура, признају само комутативну правду (еквивалентни однос, шта ко прима и шта дугује) а не и дистрибутивну и социјалну правду.
Умеренији либерали истичу, поред правне, и социјалну државу. Ова друга потребна је само у мери у којој неутралише незадовољство, а не и када укида беду. Појам праведност шанси је неолиберални пропагандни појам који се примењује против свих оних који су на основу неједнаких стартних позиција остали губитници, па су за исто сами и криви. То је појам којим се правда либерална етика успешног самоодговорног појединца која се мери опстанком на тржишту. То је тржишна морално-културна граматика. Она одбацује социјализам као империјализам правде и као пубертетски морализам који тежи етички савршеном друштву. Ова тоталитарна правда нама не треба, каже Карл Попер. Треба нам она друга, менаџерска. Оканите се правичности расподеле, мерите само тржишни учинак. Важно је колико доприносиш профитабилности фирме, колико увећаваш моју плату, шта си урадио да на тржишту потиснемо конкуренте? Овај кодекс лишен солидарности јесте просечна, али не и нормална правда.
Треба отворено рећи да тржиште не може регулисати правду јер није кадро да обезбеди правичност онима који нису тржишно способни. Оно репродукује и неједнакост услова приступа утакмици, то му је основна црта са становишта теорије правде.
Па ипак, и тржишту је потребна нека правда. Не због великодушности, него као превентива против буна и револуција. Много неправде опасно је по капитализам. Знају капиталисти добро да је нарушена правда болнија од глади. Зато је опасна. Либерални идеолози додају да не треба много моралисати око неједнакости нити поново откривати слободу оних који спавају испод мостова. Можда су у праву, али не говоре истину. Јер говор о правди није морализам. Социјална сигурност није милосрђе које марљиви дарују лењима него је темељ за опажање права слободе. Сиромах није кадар да спозна слободу. Демократију још мање.
Горња граница либералног схватања правде јесте једнакост шанси, тј. једнака правна могућност приступа друштвеним установама. Свака радикалнија правда изнад тога за њих је ризична. Изједначавање једнаких шанси с правном једнакошћу (а не разматрање солидарности или реалних шанси нижих слојева) јесте граница либералног хоризонта праведности, опомиње немачки социолог Франк Нулмајер. А ова верзија једнакости правда се пре свега коректном процедуром. Дакле, гледано са свих страна, диктат тржишта блокира приступ појму правде.
Додуше ни либерали не кажу да „треба мање правде”, али понављају да „једнакости има превише”. Правда је у рангу елементарних и највиших критеријума уређења заједничког живљења. То је снажно начело чији нормативизам нико не може оспоравати. Солидарност и великодушност могу се очекивати од других, праведност треба захтевати. Разум се своди на калкулацију и исплативост, ум на солидарност. Нема својства које може надокнадити недостатак правде, слажу се и неки умерени либерали.
Али се не слажу с постулатом треће, антикапиталистичке струје, да аутентични хуманизам укида беду на нивоу производње, док и најплеменитија либерална филантропија то покушава да оствари тек на нивоу расподеле. У првом случају систем се може мењати, у другом само оплемењивати. Све ово звучи апстрактно. Ако. Неко је давно рекао да ништа није практичније од ваљане теорије.
Професор Филозофског факултета у Београду
