Када је аустралијски научник Дејвид Гудал одлучио да умре и отишао у Швајцарску на еутаназију, имао је 104 године. Отпевао је неколико стихова „Оде радости” и рекао новинарима: „Не желим више да живим и срећан сам што имам прилику да живот окончам.” Медији су, наредног дана, 10. маја прошле године, известили да је „умро срећан”.
Гудал није био болестан. Објаснио је да због старости, физичке слабости и губитка вида није више у могућности да „живи како је некада живео”. Био је најстарији научник у радном односу, јер је пензионисан у 102. години, отац четворо деце, деда 12 унучади и члан групе која се залаже за еутаназију „Егзит интернешенел”. Живот, достојанство и смрт – три су главне теме када је реч о еутаназији – праву на мирно и безболно умирање као саставни део животног пута. Предлог за легализовање еутаназије у Србији наишао је на различите реакције. Није исто одлучити се на смрт у старости и бити суочен са неизлечивом болешћу у животном добу које „није за умирање”. Ко треба да одлучи да „више нема наде”, јер нада умире последња, и да ли су физички болови и психичка патња јачи од жеље за животом, само су нека од питања које намеће најава о легализацији еутаназије код нас.
Ова тема изазвала је рекордан број коментара на веб-сајту „Политике” у овој недељи. Многи наши читаоци написали су да су имали врло тужна искуства са члановима најближе породице који су били неизлечиво болесни и дуго трпели болове и патње пре него што су умрли. Многи читаоци навели су да су размишљали о сопственој смрти, односно о томе да ли би желели да имају право на еутаназију када би се нашли у ситуацији немоћи и болова услед неизлечиве болести.
Еутаназија на грчком језику значи „добра смрт” (еу-танатос). Према Вујаклијином речнику страних речи и израза, означава лако и брзо умирање, гашење живота без самртних болова или ублажавање смрти „тиме што се болеснику дају наркотична средства која лекар сме да пружи само да би ублажио умирање а никако да би га убрзао”.
Законско регулисање еутаназије, међутим, захтева врло прецизне услове и процедуру, па су писци будућег грађанског законика предложили и посебан закон о праву на достојанствену смрт.
Полазна основа за признавање овог права грађанима Србије је Устав, који гарантује право на људско достојанство. Оно је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите. Достојанство у болести и смрти такође припада овом уставном праву и зато је одлучено да се еутаназија дозволи, али под врло строгим условима о чијем постојању одлучују конзилијум лекара, психолог, социјални радник и на крају суд.
– Услов за постојање еутаназије јесте непостојање било какве наде за оздрављење – каже др Наташа Томић Петровић са Универзитета у Београду, која ће следеће недеље на саветовању „Будвански правнички дани” говорити о аргументима за и против права на еутаназију.
Правници указују да би у пракси могле постојати различите злоупотребе, нарочито у вези са наслеђивањем и осигурањем, али наглашавају да ће управо због таквих опасности бити прописана строга процедура, као и кривична одговорност за злоупотребе.
– Хришћанство и његова етика не само да не допуштају било какву могућност еутаназије него је императивно забрањују. Званични став хришћанске цркве заснива се на темељном хришћанском начелу „не убиј”, макар и из милосрђа. Противници легализације наглашавају да болесник не сме изгубити поверење у свог лекара, као и да лекари не могу бити истовремено и „судије” и „џелати” својих пацијената – наводи др Томић Петровић.
Указује да насупрот еутаназији постоји и „дистаназија” која означава „безмилосно продужавање живота, бескористан и узалудан третман, који за последицу има медицински потпомогнуту полагану и продужену смрт праћену патњом”.
Правници наглашавају да је еутаназија одавно легализована у Швајцарској, Белгији, Холандији, Луксембургу, многим државама САД, а од 2015. године и у Француској и Канади.
– Холандија је прва земља у свету која је 2002. године легализовала еутаназију. У Хагу постоји болница која је названа „Клиника краја живота” и то је прва клиника за еутаназију са 37 стручних тимова, која је отворена у марту 2012. године – каже др Томић Петровић.
