Novosti online

Празници у Новом Пазару зближавају праве вернике

Бинаса Шкријељ, професорка у Економској школи, сваког Васкрса и Божића обавезно позове своје пријатеље православне вере да им честита празник. Од комшија годинама за Васкрс добија шарена јаја, којима су се Бинасина деца, док су била мала, силно радовала.

Бинаса је Бошњакиња, муслиманка, држи до своје вере, али цени и поштује веру своје куме Зорице, другарице Миланке, као и многих комшија и пријатеља Срба. Са њима дели и бајрамске празнике.

– Моја мајка је увек говорила да не можеш да будеш добар ни у својој вери, ако не поштујеш туђу. А она је била права верница, редовно је клањала, ишла је и на хаџ – прича Бинаса.

Попут Бинасе, највећи број Новопазараца своје празничне радости дели са комшијама друге вере. Баш као што и бројне светиње у новопазарском крају стоје једне поред других. У самом граду на десетине џамијских минарета стреми висинама, а одозго, са брда, као да их гледају Немањини Ђурђеви ступови. На улазу у град је древна Петрова црква, старија од свих богомоља, а задужбина краља Уроша у Сопоћанима крије најлепше фреске. Црква Светог Николе у центру града место је најмасовнијег васкршњег окупљања Срба. Зато је Нови Пазар место сусрета Истока и Запада, ислама и хришћанства, па муслимани и православци немају друге до да живе заједно.

„У Ајшиној кући рамазан се пости/ у мојој слави крсна слава. И Ајши се свиђа васкршње јаје, и мени бајрамска баклава.” Овако је једна Ивана као основац писала на задату тему о толеранцији. Добила је награду.

А једна Селма никако свом четворогодишњем сину није могла да објасни зашто и она није фарбала јаја, као Миланова мама. Селму су „спасила” јаја која је добила од колегинице с посла Биљане.

У претежно српском делу града једна Ана, као мала, била је убеђена да њена тетка у солитеру слави Бајрам. Тетка је, наиме, сваког Бајрама имала доста колача, углавном баклава, које су јој даривале комшинице из зграде, муслиманке.

Ове године први дан месеца поста рамазана пада 6. маја, на Ђурђевдан. Пред ифтар, вечерњи оброк после целодневног поста, отегну се редови испред новопазарских пекара за чувене лепиње – рамазанке. Није реткост да у тим редовима буде и Срба. Не посте, него су рамазанке исувише укусне.

Стиче се утисак да се Срби и Бошњаци у време празника, нарочито ако су они у исте дане, много више разумеју и поштују.

– Специфичност ове национално мешовите средине је да се празници, ми их зовемо благдани, обележавају не само са породицом и родбином, већ и са комшијама друге вере, што им даје посебну ноту – каже професор са Факултета за исламске студије др Хајрудин Балић и додаје: – Верницима је посебно драго кад им неко честита празник и то буди посебна осећања, али кад честитке дођу од припадника друге вере, то изазива још јаче поштовање и уважавање, јер, ето, неко коме је сасвим обичан дан, сетио се и његовог празника. Зато су празници време када људи отварају своје авлије и врата својих домова за све госте, али и своју душу за друге људе.

Арап џамија

Балић наводи да овде муслимани тачно знају кад је којем комшији слава, кад је Васкрс, а кад Божић, и како те празнике да честитају, као што и православци знају кад је комшији муслиману Рамазански, а кад Курбан бајрам и како се они честитају. Овде нема отуђености као у другим земљама.

У смутним временима, која су свој траг оставила и у Новом Пазару, било је и верских чистунаца који су заговарали да муслимани не треба хришћанима да честитају верске празнике, да од њих не узимају васкршња јаја, јер све то није у духу ислама. Балић не мисли да се тиме скрнави вера, већ да је то само добронамерни гест. – Друга је ствар са потезима који могу да ремете мир, употребом ватреног оружја, на пример, или националистичким порукама, било с које стране да долазе. Исламска заједница је против сваке искључивости, јер она највише штети управо онима од којих долази, а од правог верника нико нема штете – каже Балић.

Слично мисли и архијерејски намесник новопазарски, протојереј-ставрофор Томислав Миленковић, који напомиње да штете може бити само од оних који не живе веру, већ се само вером хвале.

Ипак, стиче се утисак да у међусобном разумевању народ предњачи у односу на верске службенике. Балић каже да сарадња између службеника Исламске заједнице и Српске православне цркве није таква да би хоџе и попови на заједничкој кафи могли да буду пример народу.

Миленковић сматра да би верски службеници могли да сарађују много више.

– Наши и исламски вероучитељи у школама сасвим лепо сарађују. Ми као верски службеници обе религије могли бисмо можда да дамо допринос на неком другом плану, против појава које су наш заједнички проблем у граду, у народу, као што су алкохолизам, наркоманија, неморал у разним облицима, егоизам и отуђеност – каже отац Миленковић.

Глас верских заједница о тим појавама требало би више да се чује него глас неких минорних невладиних организација, на пример, јер „више од 90 одсто људи у Србији се изјаснило да су верници, па смо и позвани да говоримо о тим појавама”, објашњава Миленковић.

– Хришћанство проповеда љубав према сваком човеку. Али је битно да човек који живи хришћански има меру, да није наметљив. У последње време, код свих верских заједница, претерано је спољашње приказивање вере, без много вере у души човека. Својим верским убеђењем и животом нико не би требало да се хвали, већ да живи у складу с тим уверењима, па ће поштовати право и припадника друге вере, под условом да ни тај други не намеће своју веру – каже наш саговорник.

Нови Пазар је због гласних политичара, а понекад и верских вођа, одавно постао познат по тешким речима и многим поделама. У време празника ти гласови као да утихну, а у кућама и душама верника завладају мир и добра воља.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh