Ауторски текст Исака Давидова, доктора правних наука из Новога Сада, аутора више научних чланака из области филозофије права и социологије права и две књиге: „Расправа о кривичном поступку“ и „Судови као хајдучке пећине – прилог правној социологији“.
Да је „свет из зглоба искочио“, записао је још Шекспир. Пошто је све окренуто на главу, па је данас тако и посленика пуно (мудраца научених свакојаком цепидлачењу) а жетве мало (плодова њиховог труда), своје ћу утиске изнети без непотребног уводног одуговлачења. Ово што уживо посматрамо да се догађа у Србији и са Србијом најлакше је, а можда и једино могуће, дочарати сликама средњевековних празничних светковина међу којима је празнику луда припадало централно место. У фолклору средњевековне Европе светковине карневалског типа представљале су једну врсту привремене суспензије читавог званичног система и његово излагање травестији и пародијским формама. У тачно одређене дане весела смеховна поворка слободно је уживала у гротескном унижавању службеног погледа на свет. Тада је било дозвољено све: извргавање подсмеху бискупа, пародирање литургијских текстова и молитви, слављење чулних уживања, безмерно једење и пијење, ругање красноречивости учењака и њиховој вештини аргументисања, итд. Укратко: за правило бирана је лудост. Основни принцип овог празника јесте снижавање и извртање наопачке владајућих вредности. Врхунском вештином сматрано је умеће да се изврне значење било којег светог текста у погледу једења, пијења и еротике. Потребно је још нагласити да је важну карактеристику ових празника представљало извртање установљене хијерархијске лествице тако што је врх премештан доле: дворска луда је проглашавана за краља, а биран је и лакрдијашки папа који је после урнебесног спровода служио свечану мису.
Неизбежно је подсећање на то да се оваква врста весеља званично оправдавала неопходношћу „да се глупост (лакрдијање) која је наша друга природа и чини се урођена човеку, може барем једном у години слободно иживети“. (Цитат из дела Михаила Бахтина „Стваралаштво Франсоа Раблеа“.) Другим речима, Светковина будала је била својеврстан сигурносни вентил, краткограјна празнична ерупција смеха и материјално – телесног начела после које се све опет враћало у уобичајене токове.
Ово једнодневно давање одушка најнижим поривима и краткотрајно слављење лакрдијаштва и глупости, само је мало увеличано огледало прозаичне збиље свакодневнице у Србији у другој десетини овог века. Гротескна реалност. Тешко је не приметити упадљиву сличност између јунака ових дана (Председника Републике) и лудачког краља са средњевековних тргова. Али се у истом празничном карневалском духу понаша и српски Патријарх, који поред издаје пролази као што пролази калуђер поред непристојних графита. Остале краљеве глумце, које он беспоштедно мамуза и који не престају играти његову комедију, нека читалац сам препознаје и по својој вољи умеће у разиграну карневалску поворку. Лако их је насликати јер, као што је Гогољ саветовао, у таквим случајевима боје се могу шакама бацати на платно.
Очигледно је да наша национална трагедија сада добија и своју вулгарно – комичну фазу. Истина је да су се издаје догађале одувек и свуда. Новина се, међутим, огледа у томе што се код нас издаја проглашава за епску авантуру и освајање. А све то је још праћено ватрометом, добошима и трубама, и општенародним клицањем и тапшањем. Дакле, средњевековну карневалску логику изокренутости (преврнутости) српски народ и његова власт доследно спроводе.
Заиста су вредни жаљења сви они који се из петних жила упињу да весело кочоперење на необузданом Празнику луда рационализују смештањем у контекст колотечине званичних вредности и принципа. Објашњења и анализе такве врсте, која се нуде на сваком кораку, таква су да могу и мудраца натерати да полуди. А да се ради само о лакрдијашком краљу говори већ чињеница да он у свом карневалском заносу покушава да реши оставински спор између Аврамових синова – Исака и Исмаила.
У сваком случају, нема предаје Косова и Метохије!
Редакција интернет портала би волела да овај текст изазове полемику у виду коментара или текстова на исту тему, које ћемо радо објавити.
Покушаћемо и сами да дамо коментар, кроз латинску сентенцу: „O tempora, o mores!“.
