Данас је у нашој земљи црно-бело синоним за Партизан. А он је то постао 8. марта 1959. године. Тога дана су први пут његови спортисти играли у дресовима тих боја. Било је то у четвртфиналу Купа Југославије у фудбалу против Борца, тима гарнизона ЈНА из Титограда. Играчи у црно-белим дресовима су победили с 1:0, а гол је постигао Милан Вукелић главом у 14. минуту.
По оснивању, 4. октобра 1945, Партизанова клупска боја била је црвено-плава. У спортским новинама „Партизан”, 15. јула 1954, Бранко Шотра, ректор Школе за примењену уметност у Београду, овако је описао како је створио његов грб, који је уз неке измене опстао до дана данашњег:
– Морам се оградити да то није била само моја замисао и мој рад на њеном оживотворењу. Много су ми помогли другови Светозар Вукмановић – Темпо и Отмар Креачић. На техничком остварењу радио је и Бодо Гарић.
Шотра се као начелник Централног дома Југословенске армије, при којем је Партизан и основан, прихватио задатка да створи амблем значку армијског фискултурног друштва и одреди клупске боје: – Уз сугестију поменутих другова кристалисала се идеја да значка треба да представља јединство наших народа (пет буктиња) и Југословенску армију (боје државне заставе са петокраком). Црвена и плава боја, нарочито истакнуте на значки, постале су клупске боје.
Можда је на то утицало и што је совјетски ЦДКА (данашњи ЦСКА), по чијем је узору и створен Партизан, имао баш такве клупске боје. Али, у оно време, мада је Стаљин умро годину раније, односи Југославије са СССР-ом још нису били нормализовани, па вероватно није било упутно да се подсећа на то колико смо непосредно после рата подражавали касније код нас критиковани совјетски модел.
– Наше нацрте је загребачка фабрика ИКОМ успешно спровела у дело. Добили смо прве значке, које су симпатизери са радошћу дочекали. До тада бели дресови замењени су црвено-плавим, са значком амблемом на левој страни – записано је Шотрино сећање.
Било како било, баш због црвено-плаве боје настала је невоља. И у „Спортском веснику”, новом листу Спортског друштва Партизан, у фебруарском броју 1958. осванула је вест под насловом „Бели, бели” (поднаслов: Усвојено је да Партизанови клубови и екипе имају белу боју дреса): „Већ поодавно је било много предлога да се једна боја узме као основна за СД Партизан. Пошто у Београду Раднички има црвену боју, БСК – плаву, Звезда махом црвено-белу, то је Партизан узео белу боју. И за навијаче је то много погодније. Њихова подршка моћи ће да буде ефикаснија и звучнија: „Бели, бели.”
Црвено-плава комбинација: атлетичар Партизана Петар Шегедин (у средини) 1952. (Фото: Ворлд спортс)
То је званично прихваћено на скупштини клуба што је извештач „Спорта” Василије Стојковић, бивши кошаркаш Црвене звезде, а касније генерални секретар Фудбалског савеза Југославије, нагласио у наслову „Бели дресови – нова клупска боја”. У извештају (15. март 1958) написао је: „Вршећи измене неких чланова клупских правила скупштина је једногласно усвојила промену клупских боја. Партизан ће убудуће играти у белим дресовима и плавим гаћицама.”
То је било на снази само годину дана!? Можда је неко приметио да је то пресликани сплитски Хајдук (црвено-плава клупска боја, дресови бели, а гаћице плаве). Прича се да је за прелазак на црно-бело пресудно било што је Јувентус поклонио Партизану гарнитуру својих дресова. У фебруару 1959. Партизанов омладински тим је играо на Купу карневала у Вијаређу на коме је учествовао и подмладак „црно-белих” из Торина, али у то време смо као нација били толико горди да је просто нестварно да се од нечег туђег прави светиња.
Тренер Партизанових нада на том турниру у Италији био је Стјепан Бобек, који је открио да је баш он предложио да клупске боје буду црно-беле. А зашто – то је објаснио после много година:
– У оно време није било добрих детерџената као сада, нити је материјал био тако квалитетан као данашњи. Због тога се догађало да после неколико прања један црвени или плави дрес избледи више, а други мање, па кад изађемо на игралиште као да нисмо из истог тима. А црно и бело остају исти. Поред тога наши људи су, углавном, црномањасти, па се то уклапа.
Бобек није гледао прву Партизанову утакмицу у црно-белим дресовима. Тада је био тренер варшавске Легије. Новинари нису обратили посебну пажњу на нове дресове – ваљда су навикли да Партизан носи различите боје (чак и црвено-беле као Црвена звезда).
Једино је недељник „Футбал”, који је у то време предложио да клубови, поред сталне боје дреса, имају и клупску заставу, пренео 11. марта 1959, изјаву секретара Партизана Славољуба Славка Ивановића: „У недељу пре подне објављено је преко гласноговорника на Стадиону ЈНА, да су црно-бели пругасти дресови од сада стална боја Партизана.”
Тако је одлучио фудбалски клуб. А остали су га следили. „Партизанов весник” је 27. септембра 1959. под насловом „Нови дресови” објавио:
– Одлука Управног одбора Спортског друштва Партизан да друштвене боје буду црно-беле проширила се на све клубове. Секретаријат Друштва је склопио уговор са предузећима „Зеленгора” из Умке и „Банаћанка” из Панчева о изради гарнитура дресова у црно-белим бојама за све клубове Партизана. Треба напоменути да ће се израдити већи број вунених мајица у друштвеним бојама које ће чланови Друштва и клубова моћи да купују за личну употребу.
