У Западном Медитерану, јужно од Ђенове, постоји француско острво за које сте, свакако, чули – Корзика. Вероватно знате да је Наполеон Бонапарта рођен на Корзици, да је пре неколико деценија на острву постојао сепаратистички покрет коме су сада отупели зуби, а можда сте чули и за касарну Легије странаца на острву. Међутим, колико Срба зна шта представља појам „Балања“ и каква је њена туристичка понуда?
Корзика је острво у саставу Републике Француске са становништвом које говори језик доста сличан књижевном италијанском језику и које се вређа када им неко каже да су Французи. Острво није превелико – око 250 километара асфалтним путем у правцу север – југ и око 150 километара у правцу исток – запад. На острву живи нешто преко 300 хиљада људи, махом староседелеца чији су преци генерацијама уназад на њему били настањени.
Корзика је географски и административно подељена на две целине – Високу Корзику и Јужну Корзику.
Североисточни део острва који се протеже од обале Лигуријског мора до гребена планине Монте Синто (или Монте Чинту, зависи да ли Корзиканац кога питате више воли да изговори француски или корзикански назив) зове се Балања.
Ради се о правом туристичком бисеру Медитерана.
Прво треба поменути дивне плаже с врло финим песком готово беле боје и кристално чистим морем. Лозари, Алгајола, Остракони и друге плаже се нижу дуж обале између Калвија и ушћа реке Остракони као диван украс и као места за право уживање у природи. Настале често уливањем мањих речица у море, плаже пружају изузетно уживање и за децу и за одрасле.
Поменута Монте Синто се налази тридесетак километара од обале, а ради се о планини чији је највиши врх достиже висину од 2 706 метара изнад мора. Падине су обрасле макијом и начичкане живописним каменим селима и усамљеним пољопривредним газдинствима; у плитким долинама, често са три стране заштићеним стрмим брдима, налазе се узорни виногради и маслињаци.
У Балањи је највећи град Калви. (Немојте да погрешите, изговара се с нагласком на другом слогу.) Стара тврђава из Ђеновљанских времена и лепа чаршија с уским уличицама красе овај град, а ко је љубитељ војних и паравојних формација овде може да види како изгледају припадници Друге падобранске регименте Француске легије странаца. На путу до Калвија може се видети и легионарска касарна на чијем је водоторњу насликан знак јединице.
Ил Рус је једно од већих места у Балањи. Неколико складних приморских уличица и леп парк и трг у средини насеља су увек пријатни за шетњу, али је свима најзанимљивија старинска пијаца покривена конструкцијом с масивним стубовима. Мало изван града, иза луке, налази се врло занимљиво полуострво са светиоником на врху.
Сан Антонино је једно од најлепших села Француске. Изграђено на врху стрмог брда, посетиоцима пружа дивне видике и уживање у пријатном сунцу и поветарцу. Попити кафу на тераси неке од сеоских кућа претворене у кафаницу и притом посматрати просторе Корзике је незаменљив доживљај.
Балања може да се, већим делом, обиђе и железницом уског колосека која има неколико полазака дневно.
Цела Корзика има три одлике које бисмо могли да истакнемо као посебан квалитет за туристу. Прва од њих је невероватна чињеница да читаво острво пријатно мирише на ароматично биље. Наполеон се хвалио како своје родно место може да намирише на неколико миља. Рачунарска техника још увек не може да пренесе мирисе, али верујте да је Наполеон био у праву. Друга одлика којом Корзиканци могу да се поносе је очувана и врло занимљива природа. На Корзици зечеви трче испред вас на путу, а птице грабљивице лове плен на тлу на десетак метара од посматрача. И трећа, можда најважнија одлика, је врло пријатна клима. На Корзици готово никада није жега и лети стално пирка пријатан ветрић, а ноћи нису ни мало хладне.
Све три поменуте особине корзиканског амбијента присутне су и у Балањи. Верујем да читалац није доживео да се купа у прелепом мору и да му поветарац са копна донесе мирис лаванде и другог средоземног биља, а да истовремено ужива у погледу на дивље животиње одмах иза плаже.
Корзиканци су гостољубиви и врло пријатни, воде рачуна о чистоћи (за две седмице боравка нисмо видели ни папирић бачен у море, а камоли нешто друго) и труде се да гостима што више олакшају боравак. Путеви и улице су лепо обележени, нема нервозе и вреве, а кухиња (иначе, француска кухиња, не италијанска) је боља него на Азурној обали.
Истакли бисмо и неколико мањих замерки. Плаже у Балањи су лепо уређене и обележене и постоји квалитетна спасилачка служба. Међутим, ни једна плажа нема никакву чесму нити туш, а не постоје ни кабине за пресвлачење. Затим, госту који долази са континента ће вероватно засметати радно време ресторана који имају сатницу као у Италији – време за ручак, па пауза када кухиња не ради, па време за вечеру. Такав распоред се никако не уклапа са сатницом стомака просечног радног човека навиклог на ручак у време када дође с посла својој кући.
И политика цена туристичких радника у Балањи је, по скромној оцени вашег извештача, погрешна. У јеку сезоне цене смештаја, хране, пића и другог што туристи троше је, наравно, виша него ван сезоне. Међутим, нема разлога да цене буду два до три пута више у августу него у мају. На описан начин се само одбијају гости.
За туристу из Србије, Балања је тешко доступна. Ваздушног превоза до острва има, али преко Париза или неког другог града, тако да је такав вид путовања врло неповољан. Аутомобилом се стиже преко италијанских лука Ливорно или Пјомбино и највећег града на Корзици, Бастије. Од Ниша до Ливорна се тешко може стићи аутомобилом за један дан, а брод путује око четири сата. Путовање од Бастије до Балање такође одузима један до два сата времена јер на Корзици не постоји ауто-пут.
Ко се не плаши дуге вожње, током септембра или октобра може на одмор у Балању. Неће се покајати.
Љубомир Костић
фото: НОВОСТИ ДАНА.РС
