• Turizam

    ПРЕДСТАВЉАМО СЕЛО ИЗ КОГА ЈУГ СРБИЈЕ ДОБИЈА ПИЈАЋУ ВОДУ: Љуберађа – место ван времена

    • Ljuberadja Novosti dana 11
    • Ljuberadja Novosti dana
    • DSCN3994LjubLjuberadja Novosti dana 1
    • DSCN3995Ljuberadja Novosti dana  2
    • DSCN3997Ljuberadja Novosti dana 4
    • Ljuberadja Novosti dana 5
    • Ljuberadja Novosti dana 6
    • Ljuberadja Novosti dana 7
    • Ljuberadja Novosti dana 8
    • Ljuberadja Novosti dana 9
    • Ljuberadja Novosti dana  10
    • Ljuberadja Novosti dana 11
    • Ljuberadja Novosti dana
    • DSCN3994LjubLjuberadja Novosti dana 1
    • DSCN3995Ljuberadja Novosti dana  2
    • DSCN3997Ljuberadja Novosti dana 4
    • Ljuberadja Novosti dana 5
    • Ljuberadja Novosti dana 6
    • Ljuberadja Novosti dana 7
    • Ljuberadja Novosti dana 8
    • Ljuberadja Novosti dana 9
    • Ljuberadja Novosti dana  10

     

    Ljuberadja Novosti dana 7У близини Бабушнице, на путу Пирот – Лесковац, налази се село Љуберађа.

    Љуберађа је позната нишкој јавности; добар део пијаће воде која се потроши у Нишу и околини долази са извора у непосредној близини села.

    Јавности је у мањој мери познато нешто друго. Ретко ко је имао прилике да се упозна с историјским вредностима спонтано сачуваним у овом, сада сеоцету.

    Љуберађа је после Другог светског рата била варошица са преко деветсто становника.

    DSCN3997Ljuberadja Novosti dana 4

    У тадашњем друштвеном центру Лужнице радиле су шездесет три занатске и угоститељске радње.

    Било је столара, ковача, ћурчија и других занатлија, као и неколико кафана и више воденица.

    Део варошице где су радње биле сконцентрисане је назван одговарајућим именом – Чаршија.

    После ослобођења, седиште општине је премештено у Бабушницу.

    DSCN3994LjubLjuberadja Novosti dana 1

    Бабушница је имала свој пут развоја заснован на индустријализацији и модернизацији, а Љуберађа је остала у запећку.

    Занатске и угоститељске радње се гасе, пољопривреда се врло тешко развија због недостатка плодне земље, становници одлазе.

    Данас у Љуберађи живи око сто четрдесет становника од који је ретко ко млађи од педесет година.

    Занатских и угоститељских радњи више нема.

    Међутим, куће изграђене пре Другог светског рата, које су у свом саставу имале и локале, су остале.

    Ljuberadja Novosti dana 10

    Због општих лоших привредних и друштвених прилика, није било интересовања да старе куће буду рушене и замењене новим, тако да оне и данас постоје и становници који у њима живе их одржавају.

    Локали у приземљу су празни или претворени у стамбени простор, а фасаде су потпуно очуване.

    Чаршија стоји више деценија готово неизмењена.

    Када посетилац дође у Љуберађу има утисак да се вратио у неку српску варошицу како је она изгледала пре шездесет или седамдесет година.

    Ljuberadja Novosti dana 11

    Оригиналне старе зграде, украшене фасаде обојене топлим бојама, китњаста дрвенарија на кућама – као из времена наших предака.

    Оваква драгоценост, као што би се у земљи Србији могло и очекивати, није на одговарајући начин заштићена.

    Неко би сутра могао да сруши све куће у Љуберађској чаршији без икаквих последица.

    Чаршија није ни у туристичком погледу ни на који начин искоришћена.

    Не постоји никакав путоказ који би путнику указао на постојање ове занимљивости, а у самој Љуберађи нема никаквог натписа, обавештења или било чега сличног.

    Ljuberadja Novosti dana 6

    Оно што би се свакако могло учинити је да куће у Чаршији у Љуберађи буду стављене под заштиту државе.

    Сматрам да би се то обавило без већих проблема јер интересовања за њихово рушење или преправку једноставно нема – нико не жели да улаже у Љуберађу.

    Поред тога, требало би, ако ништа друго, поставити макар натписе на локалима који би објашњавали који занатлија је у ком локалу радио.

    Наведено треба учинити док још има становника који се сећају времена када су радње радиле.

    Уколико бисмо желели да се озбиљније бавимо Љуберађом, простора за рад има много.

    Ljuberadja Novosti dana 8

    Навешћу пример Шпанског села код Барселоне. У време индустријализације Шпаније, пре педесетак година, држава је саградила село у коме су изграђене куће на традиционални начин од оригиналних материјала из различитих делова Шпаније. Шпанска деца могу да виде, и то на једном месту, каква је традиционална архитектура Кастиље, Каталоније или Баскије.

    Где ће српска деца видети како је изгледала чаршија у време њихових дека и бака? У Шпанском селу постоји још већа занимљивост. Занатске радње с традиционалним занатима, намерно конципиране тако да посетиоци могу да виде рад занатлија.

    Туриста лепо види како се дува стакло или како се кроји народна ношња. Наравно, може и да купи занатске производе који, иако доста скупи, иду као алва. Зар не би било занимљиво и да туриста у Србији види како се граде опанци или како се шара лицедерско срце?

    Леп је и пример Сирогојна на Златибору.

    Љуберађа је као створена за историјске и туристичке садржаје и то треба искористити пре него што зграде у њој остану пусте и почну да се урушавају.

    мр Љубомир Костић

     

    13 Komentari

    13 Comments

    1. Sasa

      18. decembra 2016. at 00:44

      Sjajan tekst o mom predivnom zavicaju i prelepoj Luznici. Prava retkost da se neki medij u ovom nasem ludilu bavi ovako lepom temom. Svaka Vam cast, uzivao sam cirajuci ovaj tekst.

    2. Dane

      18. decembra 2016. at 08:43

      Ovaj tekst me je podsetio na moje rodno selo Zeljusa koje je daleko od ovog, ali je lepo na svoj nacin. Steta sto nema vise ovakvih prica i sto se govori samo o starletama, kriminalcima i lopovima.

    3. Milica

      18. decembra 2016. at 08:51

      Celog zivota zivim u Beogradu. Iskreno ponekad zudim za ovakvim mirom kakav ste nam prikazali na slikama i tekstom. Mada, ako nema elementarnih uslova kako tamo da se zivi, radi …

    4. Branko

      18. decembra 2016. at 08:52

      Svaka cast da se neko seti i nas Luzbicana. Pozdrav iz Babusnice!

    5. Jelena

      18. decembra 2016. at 08:59

      Kako tako malo ljudi napravise toliko djubre oko vode? Kako cuvamo tu pijacu vodu pocrkacemo zedni…

      • Nikola Popović

        18. decembra 2016. at 10:25

        Ta voda pripada slivu reke Vlasine i njeno nasilno sprovođenje u vodovodne cevi Niša dovelo tu reku na rub opstanka jer tokom letnjih meseci nema ni biološkog minimuma vode pa je živi svet u reci Vlasini ugrožen.

    6. Anonimni

      18. decembra 2016. at 15:39

      Tekst je super kad god prodjem kroz carsiju mislim bas to,da se zastiti moze sluziti Za snimanje nasih filmova i serija.

    7. Marija

      18. decembra 2016. at 17:18

      Nikada nisam bio u ovom kraju, ali je tekst odlican. Malo imate tekstova iz Negotina, kao i drugi mediji. Ovde nema nikakvih informacija, mi smo zaboravljeni od svih. A i ovde ima puno toga za javnost …

    8. Jadranka

      19. decembra 2016. at 13:54

      Moji koreni su u tom selu, jer su mi i majka i otac rođeni tu, kao i njihovi očovi i dedovi Rakići i Živkovići. Rodna kuća moje majke Borike, devojačko Rakić, je i prva „do doline“ i jasno se vidi na slikama. Odoleva vremenu, mati mi je rodjena 1926. godine. Najbezbrižnije dane školskih raspusta sam provela, kao i sva deca u vreme 70yih i 80-ih godina upravo u selu, igrajući se na ulici i kupajući u Murgavici. Dugo nisam bila tamo i hvata me sve više nostalgija. Hvala vam na ovom divnom tekstu koji ću ponosno pokazati mojoj deci i sačuvati za svoje unučiće. Neka se pamte i čuvaju koreni…… i kada im damo krila da polete daleko!

    9. Vesna

      19. decembra 2016. at 17:36

      Spanci su jedno,a mi Srbi smo drugo.Sve sto pise je lepo sroceno,ali u Srbiji je strano “ govno“ sladje,nego nas domaci med.Moji su iz tog kraja i ja volim “ jug“ i grhota je sto sve to propada.Svoju sam decu vodila na Suvu planinu,da vide gde im se deda rodio i gde je u skolu iso,ali apsur nasih zivota-teramo decu da uce i zavrse skolu,da posle svega nemaju gde da rade…i kad im damo krila da polete,onako mladi i puni snage,odu daleko,daleko…u potrazi za lepsim,laksim i bezbriznijim zivotom,cuvajuci svoje korene i tradiciju.

    10. Olivera Pezer

      20. decembra 2016. at 23:26

      U ovom selu su ziveli moji baba i deda. U ovom selu se rodio moj tata i moji stricevi. U ovom selu sam provodila svako leto dok nisam posla u osnovnu skolu. Svakog leta smo brali divlje jagode, kupine i sumske pecurke… Dunje smo donosili u Nis da nam kuca „mirise“. Secam se vodenica i nekih prodavnica, poslasticare i vasarista kod skole. Secam se reke Murgovice koja je mogla da se pije…Bilo je puno ljudi svakog avgusta za Sv. Iliju sa satrama i ringispilom, bozom i klakerom, svilenim bombonama i sladoledom od jagoda… I staroplaninsko jagnje… o kako je to bilo ukusno…Secam se i nekih rodjaka. Neki jos zive tamo… Ne znam da li bi ih prepoznala… Tada je selo zivelo, Carsija i zaseoci… Sada je sve drugacije.. .

    11. zaca

      20. decembra 2016. at 23:53

      …ali bilo bi dobro da se ponovo vrati autobuska linija koja je nekada isla od Beograda do Velikog Bonjinca kroz Ljuberadju…

    12. Natalija Randjelovic

      17. januara 2017. at 18:36

      Prelep tekst i jos bolja ideja, mogle bi i vodenice da se obnove, to bi tek dalo pravi smisao selu. A uz to i prelepa netaknuta priroda je idealna za seoski turizam. To je selo koje poji deo juzne Srbije i zasluzilo je da opstane. Jos nije kasno!!!

    Odgovori

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com