Опет смо били шокирани дрскошћу и осионошћу Приштине – усвaјањем њихове такозване Платформе за преговоре са Србијом о судбини Косова и Метохије. Као да не схватамо да та дрскост има покриће у јавној, а нарочито тајној подршци и саветима моћних спонзора, пре свега америчких званичника, приштинског кокуса у Конгресу и лобистичким централама. Докле више наших изненађења, па самим тим и нервозних реакција и потеза?
Морамо да схватимо намере приштинских функционера: у дослуху са западним покровитељима максимално подићи праг и тензије пред наставак преговора са Србијом, на којима инсистирају из Брисела и Вашингтона (и то да се заврше до краја 2019), тако да, кад буду морали да се неких од екстремних захтева одрекну, ипак стартују са позиција тзв. Платформе, која максимално задовољава њихове важне захтеве, прејудицира по њих позитивна решења и ставља Србију пред свршен чин. Као да смо ми заборавили правила дипломатске стратегије и тактике за међународне преговоре која се уче на дипломатским школама и курсевима. Сувише смо пасивни, меки, лепо васпитани и помирљиви, са подвлачењем наше спремности за наставак преговора, само да Приштина укине фамозне таксе на нашу и робу из БиХ. Зар је то једини наш услов за наставак преговора?
Приштинским спонзорима и функционерима Европске уније, која је званични покровитељ преговора, морамо јасно и одмах да предочимо наше предуслове за наставак преговора. Да набројимо најважније:
Србија неће преговарати са приштинским руководством, а посебно преговарачима међу којима се налазе осумњичени за ратне злочине, убице не само Срба, него и припадника других етничких група на Косову и Метохији, убице косовских сведока њихових злочина, трговци људским органима отетих Срба и других мученика, вође терористичке организације УЧК, којима као да је све опроштено од западних покровитеља. Не долазе у обзир преговори са Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинајем, Кадријем Веселијем, Фатмиром Љимајем, Бујаром Букошијем, Агимом Чекуом, Албином Куртијем, све док се за те намене специјално формиран суд у Хагу пуноважно не одреди према сумњама на њихову умешаност у стравичне злочине. Тражити да преговарамо са осумњиченима за те злочине исто је као да је неко тражио од Американаца и Европљана да преговарају са Хитлером у току Другог светског рата. Преговарачки тим посебно мора бити састављен од Албанаца који немају злочиначке мрље у биографији.
Србија ће приступити даљим преговорима тек када ЕУ, као покровитељ преговора, уз помоћ САД, као приштинског спонзора, обезбеди да Приштина спроведе једину обавезу из пре пет година потписаног Бриселског споразума – обавезу формирања Заједнице српских општина на Косову и Метохији.
Наставићемо преговоре када западни посредници енергичним утицајем обезбеде укидање приштинских нецивилизацијских такса на робу из Србије и БиХ и ефикасну контролу Кфора над тзв. војском Косова.
Преговоре ћемо наставити после ових обавезних предуслова, ако нам Европска унија и САД гарантују заштиту својинских и економских права над производним погонима, природним и рудним ресурсима и земљиштем, у које су држава Србија и њене компаније деценијама инвестирале на Косову и Метохији, српских грађана који поседују катастарске гаранције својине над земљиштем и некретнинама, својином Српске православне цркве и својином других неалбанских грађана на Косову и Метохији.
Србија ће ући у даље преговоре ако се обезбеде међународно признате и ефикасне гаранције заштите српске културне баштине, цркава, манастира и другог културног блага, по моделу Свете Горе у Грчкој, које су кроз историју биле темељ српског националног идентитета.
У преговоре је Србија, после испуњавања ових предуслова, спремна да уђе само уколико се обезбеди ефикасни међународни механизам који ће гарантовати спровођење постигнутих договора.
Уз то, уколико су тачне закулисно пласиране тврдње да су западни креатори „слободног света” већ направили нацрт споразума који желе да наметну Србији, треба од њих затражити званичну потврду и нацрт тог „споразума” објављеног у неким немачким и другим медијима, да би се руководство, па и народ Србије, са тим „споразумом” упознали. Поготово пошто је намера руководства Србије да, после постигнутог правно обавезујућег споразума, затражи да се српски народ на референдуму изјасни да ли га прихвата или одбија.
Све ово Србија би морала да разгласи смиреним тоном, без ватрених парола и етикета, јер је Приштини и њеним спонзорима јасно да без споразума нема решења проблема Косова и Метохије. Да има, они би га већ прогласили и без учешћа Србије.
Редовни професор универзитета
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
