Novosti online

Престижна награда писцу коме критика не верује

Аргентински писац средње генерације Едуардо Саћери (Кастелар, 1967), љубитељ фудбала и животних губитника, добитник је овогодишње награде Алфагуара, једног од најштедријих и најугледнијих годишњих признања за роман на шпанском језичком подручју. Тек у јуну моћи ће да се утврди да ли су се публика и критика коначно сложили око Саћеријевог дела, кад у двадесетак земаља Европе и Америке буде објављен његов награђени роман „Ноћ централе“. За многе је награда Саћерију у конкуренцији од преко 700 рукописа праведан чин, готово пркосна одлука донета упркос аргентинским академским круговима који овом аутору, упркос популарности, не придају довољно значаја.

Средњошколски професор историје у не баш елитном крају Буенос Ајреса, Саћери је по много чему чудан сват аргентинске књижевности. Прочуо се, код куће, по вицкастим фудбалским причама и некој врсти саосећајних, симпатичних књижевних скица малих људи којима се велики живот никад није догодио. У гостима, тј. у иностранству, прочуо се кад је редитељ Хуан Хосе Кампанела 2010. добио Оскар за најбољи страни филм адаптацијом Саћеријевог романа „Питање њених очију“ који је у филмској верзији променио име у „Тајна њених очију“.

Саћеријев досадашњи опус није, међутим, књижевна класа „Б”. За последњих петнаестак година објавио је пет књига прича – укључујући и прослављену компилацију „Живот који мислимо – фудбалске приче“ – и четири романа: „Питање њених очију“ (2005), „Араос и истина“ (2008) и „Хартије на ветру“ (2011), „Бити срећан беше ово” (2014). Готово без изузетка његове књиге су код читалаца биле врло добро примљене и још боље продаване, док га је „озбиљна“ критика често заобилазила, индиректно га стављајући у врећу забавне белетристике, лектире за летовање и неке врсте new are ТВ деривата.

Осим 175.000 долара и могућности да својим синовима купи стан, како је сам рекао, Саћери наградом Алфагуара добија прилику да своје дело стави на пробу међународне читалачке публике – A класе. Ако се помисли да су међу осамнаест претходних добитника овог признања Никарагванац Серхио Рамирес, Мексиканка Елена Пониатовска, Колумбијци Лаура Рестрепо и Хуан Габријел Васкес, Аргентинци Томас Елој Мартинес и Андрес Неуман, Шпанац Мануел Винсент и Чилеанка Карла Гуелфенбајн (чију 2015. године награђену књигу „С тобом на одстојању“ ускоро објављује Лагуна у едицији „Болеро“), испада да се ватрени навијач „Индепендијентеа“ не налази баш у лошем друштву.

Корални роман у осам гласова „Ноћ централе“ смештен је у 2001. годину, време непосредно после друштвено-економског краха Аргентине који је лавовски део становништва одвео под стечај. Једна колективна осветничка прича дешава се у забитој фиктивној варошици О’ Конор, у провинцији Буенос Ајрес, истом оном учмалом месту радње досад најбољег Саћеријевог романа „Араос и истина“ који је касније адаптиран у позоришни комад.

„Волим да стварам веродостојне ликове, али признајем да су ми најдражи једноставни, добри људи“, каже Саћери и додаје да се најбоље осећа на страни људи који знају да стоички губе, оних који се не сналазе у историји и географији, али који негују свој понос и своју част дуж четири ћошка прашњаве главне улице где се недељом прави роштиљ, а предвече се износе столице пред кућу, пију кафа и мате и препричавају голови трећелигашких утакмица. Као Фонтанароса и Соријано.

Око 400 милиона потенцијалних читалаца неће само добити прилику да прочитају на матерњем језику Саћеријев нови роман него и да на време исправе неправду која је годинама пратила другог „у народу популарног“ аргентинског мајстора писане речи Освалда Соријана. Упркос силних тиража, награда у многим европским земљама, Соријано је до краја живота оспораван од извесног дела академске критике која је одбијала да у његовом оригиналном делу препозна аутентични глас уметника. Саћери је и по тематском оквиру и по привидној једноставности сличан Соријану, а ако од њега није духовитији, свакако је бољи градитељ форме романа у којима не оставља, као његов славни претходник, неповезане крајеве. Има нечег заједничког и у елегичности његових ликова како их сам дефинише: „Сви смо на неки начин губитници јер ћемо све што волимо на крају да изгубимо пошто је такав живот“. Управо то осећање егзистенцијалне тескобе, по његовом мишљењу, јесте гориво аутентичне уметности.

А Саћери јесте аутентични уметник и то од своје прве књиге. Као Фокнер који је био у стању да од једне једине слике испреде читав роман (Бука и бес), види своје књиге у сликама, у сценама које, како каже, после описује речима. То му даје природно – филмско осећање за добар ритам и непосредну нарацију без вишка придева. Али то не значи ни потиштеност ни хладну удаљеност. „Страсти су оно најважније што имамо; неке нас осуђују, а неке спасавају и то је прича наших живота“, закључује Саћери.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh