Наша култура богатија је за још једно капитално издање, и то кинеске лирике од 11. века пре наше ере до краја 12. века, у преводу са старокинеског на српски језик Хирошија Јамасаки Вукелића, који је и приредио збирку „Сто божура у врту кинеских царева”, у издању РТС издаваштва. Језички редактор књиге је Војислав Карановић. Дело „Сто божура у врту кинеских царева” садржи више од сто песама, од 48 песника, а у Галерији РТС-а биће представљено у среду 9. марта, у подне. Ово је, иначе, први превод поезије са старокинеског на српски језик, после превода кинеске лирике са других језика Црњанског и Драгослава Андрића.
Хироши Јамасаки Вукелић, указујући пажњу и овим издањима, објашњава да се Црњански у преводу на српски језик држао реченичког, а не стиховног принципа, да се није много бавио формом, већ је тежио да пренесе мисаоност класичне кинеске поезије, а да је Драгослав Андрић заслужан за обимно издање од 500 страница. „ Строго сам се држао принципа `стих по стих`”, наглашава наш саговорник, који је, поред осталог, превео на јапански језик Његошев спев „Горски вијенац”, а на српски, (са тимом младих филолога), пренео најстарије сачувано дело јапанске историје „Кођики, записи о древним догађајима”, као и велике јапанске песнике попут Мацуо Башоа и Јоса Бусона.
На први поглед изгледа необично што сте ви као јапанолог превели и приредили ову збирку. Међутим, кинеска поезија је већ дуго присутна у вашој породици, као и у јапанској култури?
Јапанци су одавно усвојили кинеско писмо као своје, и ја, који сам рођен и образовао се у Јапану, учио сам кинеске класике у гимназији, а кинеско писмо сам усвојио још у основној школи. Карактеристика кинеских класичних песама јесте тај слоговни принцип, стих може да се састоји од пет или седам слогова, истовремено од пет или седам речи. Настојао сам и то да пренесем на српски језик. Форма везаног стиха врло је важна за схватање лепоте те поезије, јер форма је неодвојива од садржаја, од начина мишљења израженог кроз даоизам, конфуцијанизам и будизам. Управо између два светска рата, када је Црњански приредио „Антологију кинеске лирике”, људи су тражили смисао, смирење и другачије виђење живота у источњачкој мисли. На почетку те збирке, Црњански је уврстио даоистичке текстове, то га је привлачило, као што привлачи и мене. Уопште, велика кинеска цивилизација много је утицала на развој јапанске културе. Увиђајући да кинеско писмо није само пиктографско, већ да има и гласовну вредност, Јапанци су га користили да би пренели гласове свога језика. На тај начин, рано су почели да бележе своје песме, митове и историју, прилагођавајући кинеско писмо сопственим потребама. Прва песмарица кинеске поезије у Јапану настала је пре збирке јапанских песама.
Теме старих кинеских песника кретале су се од растанка с пријатељем, преко несрећне љубави, до изгона са двора. Ипак, то сазнајемо више из ваших објашњења живота песника. Они су више тежили универзалности израза?
То је још једна од карактеристика њиховог стваралаштва. Међу њима има и сатиричара, али то није поезија на нивоу оне која изражава осећања. Тежио сам да у књигу уврстим популарније песме, које се лако памте и које смо некада учили, а не оне у којима је критикован цар. И поједини јапански приређивачи поступили су слично као и ја. Хтео сам да прикажем историјски преглед кинеског песништва, где су у центру пажње песници династије Танг, од 7. до 9. века, када су стварала три најзначајнија песника: Ванг Веи, Ли Баи и Ду Фу. Они су се међусобно познавали и дружили, а представљали су три различите мисаоне струје у Кини. Ванг Веи био је будистички настројен, Ли Баи био је привржен даоизму и пустињачком животу, а Ду Фу је оличење конфуцијанства и моралне чврстине.
Да ли сте имали тешкоћа да старокинески пренесете на савремени српски језик?
Стари кинески песници нису се служили тешким изразима, мени је највећи проблем био пренос на српски језик форме везаног стиха и броја слогова. Затражио сам помоћ од песника Војислава Карановића и он ми је дао драгоцене сугестије. Трагали смо за решењима као да решавамо укрштеницу. Слично је било када сам са колегом Танака Казуом преводио Његошев „Горски вијенац” на јапански, епски десетерац пренели смо на јапански четрнаестерац, примењујући јапански језик средине 19. века, када је Његош и стварао.
Како се у савременом Јапану гледа на класичну кинеску поезију?
Крајем 19. века, у име модернизације и европеизације јапанског друштва, потиснути су ти облици старе кинеске поезије. Дефинитивно раскидање са том традицијом био је период после Другог светског рата. Мој деда био је међу последњима који су писали у стилу класичне кинеске песме, иако није био професионални песник. Ја сам у гимназији учио о кинеској песми као делу наше баштине, а не иностране традиције. Када сам почео да радим на овој књизи, обишао сам књижаре у Токију у којима сам нашао много приручника о томе како писати кинеске песме. Чини се да поново постоји интересовање за ову област, људи траже нешто друго, дошавши у ћорсокак слепог праћења америчке, као и европске културе.
Зашто сте изабрали баш форму кратких песама, иако сте нагласили да су стари Кинези писали и дуже песме?
Дужим формама кинески песници изражавали су више политичка виђења друштва него своја осећања. Свакако, то су значајне и лепе песме, али тешко их је запамтити. Има међу њима и песама епског карактера, са аутобиографским елементима. Многи кинески песници тражили су место на двору, због тога што, по конфуцијанском учењу, интелектуалац своје знање треба да стави у службу општег добра. Један од начина да песници утичу на политику двора биле су управо те дуже песме у којима су приказане тешкоће народа, муке војника на бојиштима, оних који су код куће остављени без главе породице. Надам се да ће ова антологија подстаћи неког младог синолога да приреди збирку ове врсте поезије.
Како стари песници одражавају кретања кинеског друштва?
Пре династије Танг, песници су били углавном из редова аристократа, на својим великим имањима писали су поезију која је величала лепоту, елегантним изразом. Чак је и Тао Јуанминг, који је био наклоњен пустињачком животу, имао велики посед. Његова скромна „колиба” имала је двадесет соба. Током владавине династија Хан и Танг, песници су, будући материјално обезбеђени, долазили у престоницу да служе цара на двору, да се баве политиком за добро народа. Међутим, нису сви слојеви друштва имали привилегију да положе државни испит. Међу њима је био и Ли Баи, син имућног трговца, који је лутао светом, али увек у пратњи слугу. Културом се увек бавио изабрани слој људи. Крајем владавине династије Танг, дошло је до побуне сељака и ситних трговаца, виши слојеви бежали су из престонице, и када је успостављена династија Сунг, двор је отворио државни испит за све слојеве друштва. Песник Су Ши био је, на пример, сељачког порекла, а важи за једног од највећих. Та поетика привукла је јапанске хаику песнике, који су негирали вековну дворску аристократију.
