Novosti online

Принц Чарлс и принцеза Милица

„Овај принц нема ни плашт, ни мач”, каже дечак Димитрије у Грачаници, а његова сестра Симонида додаје: „Ма он је само дедица у оделу”. Није им баш најјасније зашто је без белог коња, принчевске младости, а не вози се ни кочијама и зашто би он, такав, посетио њихову другарицу Милицу која живи у Призрену. Ми старији знамо да, откако је несврстани принц, Јосип Броз Тито одустао од путовања, занемоћао и коначно пао у постељу нисмо имали овакву јавну пажњу усмерену на једног путника. Опште и лично, локално и глобално, везиље и улични свирачи, држава и црква, свети протокол, па онда и његово кршење, Ђоковић, деца, сиротишта, здрава храна, српски језик у скупштини… Све је то, и још више, стало у два дана.

Принц је стварно био у свакој кући и видело га је свако наше дете, па ред је био да га лично упозна и Милица, једино српско дете у Призрену.

И би тако. Дочекала је Милица принца с цвећем. Није то њој новост, поздрављала је председнике, причала с патријарсима, дочекивала познате и непознате, али никако да дочека да се врати обично дете које ће живети у њеном комшилуку и прихватити је за другарицу. Онда ће она, сама без пратње деде или мајке, с плочника испред зграде викнути на српском језику: „Драгана, силази идемо у школу! Сврати код Јете и узми моје нинџа корњаче.” Ово је реченица из дела бајке у ком се живи срећно и где влада добро.

Милица је истинска принцеза: она сада – као што то бајка налаже – живи у тамном делу приче, она је једино дете у великом граду, она је сама и има за себе учитеља, њу стално прате мајка и деда као да ће се убости на вретено, понекад – кад јој допутују другари из далека, или за црквене славе и празнике игра кошарку, трчи, игра се међу зидинама срушеног манастира Светих арханђела. Све је као у бајци, наизглед предвидљиво, а сада ево и принца да види и пољуби Милицу. Јесте, није на белцу и у одори, јесте дедица, али је ипак принц. Светски принц који се међу нама понаша по оним стиховима из песме Џонија Штулића: „Није важно одакле сам/ све док знадем куда путујем…” То је само наизглед тако, јер принц зна одакле долази и није први пут овде. Био је ту у униформи британске војске, пре петнаест година, одлучан да заштити немоћне, по законима бајке на челу своје моћне армаде. Међутим, његове војсковође, а самим тим и он, нису урадили ништа: сви који би се играли с Милицом, или су могли да живе с њом, нису више ту. Наивни и лаковерни, а то су истинска деца и читаоци, помислиће да је он допутовао да призренској принцези врати игру, детињство и школу. Она ће за пола године оставити свога путујућег учитеља и кренути у пети разред. То је крај њене призренске бајке, мораће да крене на пут јер дванаест наставника, који би само за њу дошли у Призрен, превише је чак и за једну принцезу.

У међувремену, принц „дедица у оделу” отпутоваће на другу страну света. Он и његова породица знају хиљаду година куда путују, једино српско призренско дете не зна где ће, догодине, ићи у школу.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh