Фабрике купујемо, а твртке и товарне не дајемо. Ово неписано правило дуго је важило међу привредницима у региону. Готово ниједан регионални скуп бизнисмена пре кризе није могао да прође без опаске наших предузетника да хрватски и словеначки инвеститори купују предузећа по Србији, а да су они у њиховим земљама непожељни. По својеврсном економском патриотизму нарочито су били познати Словенци, који су дуго одолевали да своје фабрике предају у руке странцима. А онда је, доласком светске економске кризе, словеначка прехрамбена индустрија почела да одлази из словеначких руку.
Прехрамбени сектор, који је у бившој Југославији био препознатљив по маркама „дрога”, „колинска”, „раденска”, „фруктал”, „алпско млеко” и малопродајном ланцу „Меркатор”, променио је власништво. Хрватски бизнисмени Емил Тедески, власник „Атлантик групе”, и Ивица Тодорић, први човек „Агрокора”, окупирали су словеначку прехрамбену индустрију. У тамошњој јавности највише је одјекнуло преузимање „Меркатора” од „Агрокора”, и продаја „Дроге Колинске” „Атлантик групи”. Словеначки медији неретко су ова преузимања називали „почетком краја”. Инвестициону заставицу у Словенију успели су да „забоду” чак и српски бизнисмени. Породична фирма „Нектар” из Бачке Паланке купила је 2011. године словеначки „Фруктал”. Била је то прва велика инвестиција у Словенију (50 милиона евра). Пре Слободана Радуна, власника „Нектара”, на словеначко тржиште ушао је Веселин Јевросимовић, кад је 2008. године купио „Хермес софтлаб”. Чак је и Мирославу Мишковићу, власнику „Делте”, који је од 2002. године непрекидно покушавао да уђе на тамошње тржиште, то коначно пошло за руком, па данас насред Љубљане гради луксузни хотел с пет звездица. Много је воде морало да протекне реком Љубљаницом да би од спочитавања Мишковићевих веза са Слободаном Милошевићем љубљанска штампа објавила како је градоначелник Зоран Јанковић с поносом изјавио да „најлепши град у Словенији добија најлепши хотел”.
У Хрватској се посебно величао продор хрватске привреде у Словенију. Тако је крајем априла, кад је љубљанско „Жито” нашло новог газду, у „Јутарњем листу” освануо наслов: „Подравка купила понос Словеније”. И новинари РТВ Словенија тражили су одговор на питање одакле хрватским бизнисменима паре.
„Хрватска је консолидовала свој банкарски сектор пре шест година, њен други пензиони стуб располаже с милијарду евра капитала, а менаџери у три поменута предузећа уживају поверење међународних финансијских кругова”, констатује се у прилогу РТВ Словеније и додаје да је то „нешто што Словенији очито недостаје”.
Нису фирме из региона на распродаји куповале словеначка предузећа. „Љубљанске млекарне” преузео је „Дукат”, који је у власништву француског „Лакталиса”. Аеродром Љубљана 2014. године продат је немачкој фирми „Фрапорт”, која има франкфуртски и још десет аеродрома у свету.
Како је Словенија дошла у позицију да распрода брендове прехрамбене индустрије по којима је била позната у бившој Југославији? Јуриј Бајец, професор Економског факултета, каже да их је криза на то натерала.
– Словенија је имала солидну и извозно оријентисану прерађивачку индустрију. Уласком у еврозону дошло је до прилива јефтиног новца, а највеће банке, као што су Нова Љубљанска банка и Кредитна банка Марибор, биле су пуне повољних средстава и олако су давани кредити привреди, без довољне опрезности. То је тако функционисало од 2004. до 2008. Кад је дошла криза, проблем је настао око враћања кредита. Испоставило се да обезбеђења од ризика нису била добра – каже Бајец и додаје да је држава морала огромним средствима да докапитализује банке.
Словенци су због стања јавних финансија били под великим притиском ЕУ да консолидују буџет, додаје. На сваки начин хтели су да избегну озлоглашену Тројку (ММФ, Европска комисија и Европска централна банка), па су дозволили продају државне имовине странцима. Бајец додаје да се словеначка економија опоравила, а незапосленост је пала на прихватљив ниво.
Љубодраг Савић, професор Економског факултета, каже да је Словенија на овакву продају пристала у изнудици.
– Они ово раде силом прилика, јер их је криза натерала. Кола су кренула низбрдо и они су изабрали мање лоше решење. А ми смо, с друге стране, долазак странаца видели као спас. У томе је разлика између њих и нас – каже Савић.
Владимир Глигоров, професор на Бечком институту за међународне економске студије, каже да су, док су приватна предузећа пословала успешно и док држава није имала потребу да се финансира из приватизација, страна улагања играла малу улогу на словеначком тржишту.
– Криза је уздрмала банкарски сектор, који је највећим делом био у државној својини и био је блиско повезан с корпоративним сектором. Тако да су се и предузећа и банке нашли у положају да траже додатна средства продајом имовине странцима – објашњава Глигоров.
Аргумент на коме су Словенци пре кризе заснивали свој економски патриотизам био је да ће странци одустати од домаћих добављача и окренути се својима, што је можда имало и утицај на то да се нису хтела улагања из Хрватске или Србије, додаје Глигоров. Сматрало се да је боље да словеначка предузећа улажу у бивше југословенске државе и на тај начин повећају извоз на та тржишта.
– У кризи ствари стоје другачије, јер је конкуренција смањена. Неповерење и патриотизам у свему томе не играју готово никакву улогу – закључује Глигоров.
