Уместо да покуша да олакша пословање привредницима који пуне буџет, држава као да се труди и смишља начине како ће да им што више загорча живот.
Стално им смишља нове намете, намеће нове захтеве и вишесатно чекање у бесконачним редовима.
А за то време, државни чиновници, које ти исти људи у редовима својим радом и пословањем финансирају, пију кафе, шале се, смеју се, шеткају, иду на паузе и тренирају нерве малим и средњим привредницима.
За оне велике, са брзо и лако стеченим огромним богатством, нико не треба да брине. Тајкуни са бирократијом и влашћу лако налазе заједнички језик међусобних интереса и њих наравно у овим народним редовима нема.
Последњи дан фебруара је рок за предају финансијских извештаја.
Због, неопходности поседовања чипованих личних карата, електронског потписа, валидације сертификата у систему потписивања, различитих проблема са електронским потписом, створио се прави хаос.
Створили су се дуги редови људи који су морали да напусте свој посао. Којима држава узима много, а не даје готово ништа. Давање је ионако намењено или крупним капиталистима – домаћим тајкунима или страним инвеститорима.
У седиштима МУП-а у Нишу огромни редови. Измешани људи у њима за све и свашта. И они који чекају електронски потпис, али и они који јуре држављанства, пребивалиште.
А радно време шалтера, за риплија или рубрику веровали или не!
Шалтер ради од 8.30 до 9.30. Затим следи пауза од пола часа. Након тога ради од 10 до 11 сати, па поново, пауза три сата. А испред шалтера, огроман ред.
Човек када то види, помисли да је скривена камера, да се неко са њим шали.
Ипак, када видите нервозне, бесне, људе како гунђају у реду схватите да је ово ипак српска збиља.
У петак, када је писац овог текста био у реду у седишту МУП-а у Нишу у улици Наде Томић, радница је шалтер број 2, где се добијао електронски потпис, али и завршавале многе друге ствари отворен је уместо у 8.30, 14 минута касније. Први човек из реда завршио је свој посао у 9.10. Већ се “уморној“ шалтерској радници смешила пауза, која је уредно заказана за 9.30. Ред од барем 20 људи стајао је у месту. Људи изашли са посла могли су само да гунђају и чуде се шта их је снашло.
Први у реду Нишлија Драгиша Михајловић каже да је дошао да докаже да је држављанин Србије. Није му јасно како је до сада имао сва документа, а никада ништа није доказивао.
Златимир Миљковић из села Баботинац има сличан проблем. Дошао је да извади жени држављанство пошто је рођена у Нишу. Одједном се срушио, прискочише му сви из реда у помоћ. “Срчани сам болесник, имам висок притисак. Овде је загушљиво, хвата ме нервоза. Није ми добро“.
Онда је наишла госпођа коју су уредно довели преко реда. Људи гунђају, она се смешка. И експресно је завршила свој посао и напустила наш јадни скуп.
Један човек из реда каже: “А да видимо у другим полицијским испоставама у граду, овде нећемо данас стићи на ред, џабе чекамо?“ Мали привредник Саша Николић из Ниша одовара: “Био сам свуда, нигде им не ради систем, а и кажу да са овим новим системом зна да барата искључиво госпођа у централи МУП-а, овде у улици Наде Томић“.
“Изем ти систем“, – одговари галамџија из средине дугог реда, опсова сочно и гласно, па оде уз речи: “Баш ме брига и за завршни рачун и за електронски потпис. Нека ме казне што ћу да закасним са предајом, душу не могу да ми узму“.
Јасно је да са оваквом бирократијом, системом који не функционише, бесмислена је свака прича о предузетништву у Србији.
Љ.П.
