Slučaj Dragoslav Kosmajac je školski primer kako ne treba voditi ozbiljan slučaj protiv organizovanog kriminala.
Priča o Dragoslavu Kosmajcu više podseća na čuveni roman Franca Kafke „Proces“ nego na postupak „Narod protiv Al Kaponea“. Slučaj Kosmajac otkriva sistemske probleme koji otežavaju uspešnu borbu protiv kriminala i korupcije.
U potrazi sa senzacionalizmom pojedini mediji u Srbiji uporedili su Dragoslava Kosmajca sa poznatim američkim gangsterom Al Kaponeom. Jedina sličnost je da su obojica optužena za utaju poreza. Sve ostalo je drugačije. Al Kapone je zbog utaje poreza bio u zatvoru sedam godina, šest meseci i 15 dana. Dragoslav Kosmajac je dobio prekršajnu prijavu. Slučaj protiv Al Kaponea vodile su institucije, odnosno grupa „Nedodirljivi“ koju je vodio agent za borbu protiv kršenja prohibicije Eliot Nes. U hvatanje Kosmajca uključili su se političari, dok su institucije bile u drugom planu.
Slučaj protiv Kosmajca više podseća na delo Franca Kafke „Proces“ koji počinje tako što Jozefa, glavnog junaka romana, posećuju dve osobe koje mu kažu da je uhapšen. To vrlo podseća na „proces“ nakon konferencije u junu 2014. godine kada je premijer označio Kosmajca kao najvećeg narko-bosa u Srbiji. Posle toga je ministar unutrašnjih poslova naredio formiranje policijskog tima koji na kraju nije uspeo da pronađe dokaze koji ukazuju da je Kosmajac umešan u organizovani kriminal. Jozef je stalno bio kriv u Kafkinom procesu, a Kosmajac je u javnosti već bio osuđen. U oba slučaja zaboravljeno je pravilo da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno.
Proces protiv Dragoslava Kosmajca je školski primer kako ne treba voditi ozbiljan krivični postupak.
Političke najave spektakularnih hapšenja, otkrivanje slučajeva koji se vode ili etiketiranje određenih osoba diskredituje rad pravosuđa i policije, te obesmišljava ceo krivični postupak. Ovakvim ponašanjem političari iskorišćavaju svoju funkciju radi dobijanja političkih poena i urušavaju profesionalnost ljudi iz policije i tužilaštva. Svesno ili nesvesno, krše i prvi član našeg krivičnog zakonika gde jasno piše da je cilj zakona „da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka“. Ovakvo ponašanje političara je nepotrebna javna manifestacija sile.
Curenje informacija o tekućim istragama uništava potencijalno dobar slučaj protiv organizovanog kriminala. Slučaj o Dragoslavu Kosmajcu je izvanredno zanimljiv jer se radi o „dvostrukom“ curenju. Najpre je premijer rekao da postoje informacije koje ukazuju da je Kosmajac uključen u ilegalnu trgovinu drogama, nakon čega su mediji počeli da izveštavaju da je Kosmajac pobegao iz zemlje. Još veća nevolja je činjenica o kojoj je premijer pričao u intervjuu za KRIK. Kosmajac je tokom istrage uvek bio na vreme obaveštavan o svemu, ali premijer nije rekao ko ga je obaveštavao. Policija, tužilaštvo, tajne službe i sud bi trebalo samo da imaju podatke o istragama. Ostalo je nerazjašnjeno da li iz ovih institucija cure podaci o Kosmajcu.
Senzacionalne najave hapšenja i curenje informacija nisu novi problemi koji su karakteristični samo za postojeću vlast. Bela knjiga je za vreme ministrovanja Dušana Mihajlovića bila često tema novinskih članaka. Snimanje privođenja „stečajne mafije“ ili Dragana Džajića je novina koju je uveo Dragan Jočić. Sledeći ministar policije Ivica Dačić je uveo u praksu konferencije za medije sa mesta hapšenja. Danas su rezultati poligrafskog testiranja skoro u realnom vremenu poznati javnosti. Sve ovo zajedno govori o dubini problema na koji je Evropska unija nekoliko puta upozoravala.
Rešenja su jednostavna. Svi se moraju držati pretpostavke nevinosti i sprovesti postupak po zakonu i tako da što manje vređa dostojanstvo čoveka. Podatke o slučajevima bi trebalo da prenose šefovi policija i tužilaštva ili njihovi potparoli. Curenje informacija je potrebno istražiti i na zakonom određeni način sankcionisati.
Nije teško primeniti zakon i izvući se iz kafkijanskog procesa.
Saša Đorđević (foto: mc.rs)
Piše: Saša Đorđević
Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.