Analize I Kolumne

Проф. др Саша Живић: НАТО бомбардовање и рекордна стопа рака у Србији

 

Никада није добро време за причу о националном поносу. Најмање је добро данас када се одредница „национално” сматра ретроградном, конзервативном и непожељном изузев ако национално није немачко, француско или америчко… Како да се макар Американци никада не сете свог великог филозофа Ралфа Емерсона, који је рекао да је „највеће достигнуће да будете оно што јесте у свету који константно покушава да од вас направи оно што нисте”.

Још је теже говорити о поносу, јер ове именице нема нити на једној страници преамбициозних и помпезних европских декларација. Понос се не може измерити ни на један другачији начин осим срцем, а у Европи је много популарнија мерна јединица евро. Поносом нико не може добити изборе (чак ни српске), а евром може. У малих народа никада није било посебно повољног времена за истрајавање на особеностима, на карактеру, на достојанству и националном поносу. Поготово није данас, када тако жељени глобализам брише границе међу народима и људима, па почињемо непотребно и апсурдно, гротескно чак, да сви личимо једни на друге. Некако се потајно плашим идеала да у Европи сви говоримо једним језиком, гледамо једним очима и имамо непоговорни систем вредности, чије се довођење у питање сматра ортодоксним провинцијализмом. Савремена цивилизација немилосрдно меље традиционалне вредности, врлине и идеале. Мора ли данас Европа да личи на саркофаг из кога је Индијана Џонс одавно однео мумију? Постоји ли национални понос и колико он вреди?

jens-vucic-2

Ужасно се бојим свега што нема цену. Некада цену није имао Космет (па смо га продали јефтино), сада нема цену Европа. Срби су мантрични народ – о нечему морамо додолски да певамо: некада о Косову, сада о Европи и о „евроатлантским интеграцијама”.

Па због чега ме онда иритирају НАТО перјанице Тони Блер и Јенс Столтенберг дочекани саветничким платама те хлебом и сољу из руку премијера, односно девојака у народним ношњама, када је то ултимативни доказ модернизма Александра Вучића и неспорног приближавања Европи, којим се премијер тако поноси?

 

 

 

Лично имам 18.600 разлога – управо сам толико бекерела примио након милосрдног НАТО бомбардовања! Космет и југ Србије угостио је, осим овог двојца, и 15 тона осиромашеног уранијума, који вреде 185 милијарди бекерела – да су нам исплатили макар цент по бекерелу био би то севап за посрнулу српску привреду. Не смем ни да поменем да би српска влада требало да тражи некакву одштету, јер би то могло да наљути Жан-Клода Јункера или Фредерику Могерини, који су баш намерачили да нам дају који евро „из претприступних фондова”.

Професор Слободан Чикарић, водећи српски онколог, износи запањујућу статистику: од 2006. године нагло расте број оболелих од леукемије и лимфома, у просеку 118 одсто више него у претходним годинама. И тако је све до данас. Пораст броја солидних тумора управо се очекује с обзиром да је за њихов настанак потребан период од 15 година након озрачења. И, уместо да Вучић поразговара са професором Чикарићем, њему су много више узнемирујући наводи Драгана Ј. Вучићевића па тријумфално најављује да ће открити ко руши владу Србије. Чикарић ће морати да се стрпи, Вучић и Вучићевић имају преча посла.

Да имам способност нареченог Вучићевића или да сам макар пријатељ Жељка Митровића, обзнанио бих да Србија има највећу стопу појављивања рака у Европи. Има ли важнијег и пречег посла за било којег премијера било које земље него да брине о животима „својих поданика”. Све остало – отварање поглавља за придруживање ЕУ, смањење јавног дуга, Београд на води, чак и ревносни одлазак на полиграф недељом, безвредне су ситнице у односу на капитални задатак Владе који је везан за „анђеоски” осиромашени уранијум.

Можемо ли да спречимо даљи пораст малигних болести на југу Србије бољим и савременијим организовањем онколошке заштите, спровођењем превентивних скрининг програма, раном детекцијом малигнитета те њиховим модерним и адекватним лечењем? Можемо ли учинити заокрет, па да уместо у водене куле и градове у Београду, новац улажемо у опоравак земљишта на југу Србије, у процесе који би тамо смањили степен радијације? Да ли и ми јужњаци имамо право на (здрав) живот, сходно миленијумском циљу СЗО „једнаког здравља за све”?

Не само да као човек који је два пута боловао од леукемије имам право да питам ово, него као слободни интелектуалац имам и обавезу да попут Золе узвикнем „J’accuse!” Некаква ирационална правда стигла би са сазнањем да је пшеница за погачу умешену за Јенса Столтенберга пожњевена са јужносрбијанских поља. Још само да му некако дојавим да је јео озрачену погачу.

Аутор је редовни професор Медицинског факултета у Нишу

* уз сагласност аутора текст је у целости пренет из Дневног листа “Данас“

 

2 Komentari

2 Comments

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh