Према недавно објављеном Индексу родне равноправности, Србија је у конкуренцији са државама Европске уније заузела 22. место, испред Румуније, Словачке, Португалије, Грчке, Бугарске, Хрватске и Литваније.
По методологији коју спроводи Европски институт за родну равноправност, свака држава се вреднује у шест области: рад, зарада, образовање, коришћење слободног времена, моћ и здравствени статус. Србија је најбоље рангирана (на 10. месту) у домену моћи (друштвене, економске и политичке) понајвише због тога, како је објашњено, што је жена на челу Народне банке, а то се у свакој држави сматра једном од најмоћнијих позиција.
Даљи успон на овој листи наша земља би несумњиво остварила уколико би, на пример, на председничким изборима у Србији победила – жена. Колико је таква могућност реална?
Лазар Марићевић, психолог и аутор књиге „Психологија политичких лидера”, каже да као одговор на то питање радо цитира америчког режисера и политичког активисту Мајкла Мура, који је рекао: „Сумњали смо да председник САД може да постане католик па смо добили Кенедија, нисмо веровали да председник може да буде разведен па смо добили Регана, сумњали смо да у Белу кућу уђе неко ко је у младости конзумирао марихуану па смо добили Клинтона, сумњали смо да ће Америка гласати за црнца па смо добили Обаму… Шта нам то говори? Свако може постати председник!”
– Уз озбиљну политичку подршку и добру маркетиншку кампању, жена може да постане председник Србије. Осим тога, код нас постоји снажан култ мајке – жена се цени и уважава, јер је стуб породице. Због тога мени није незамисливо да жена седне у председничку фотељу на Андрићевом венцу – каже наш саговорник.
Како истиче Марићевић, без обзира на пол, политичку оријентацију и структуру личности, оно што људе заправо покреће да се баве политиком јесте мотив доминације и моћи и мотив постигнућа.
– Сматрам да је Ниче био у праву када је тврдио да је воља за моћ један од великих покретача људског понашања кроз историју – каже аутор књиге „Психологија политичких лидера”, у којој је анализирао личности и биографије осам америчких председника.
– Професионални политичар се не рађа, него се ствара. Због тога велики број њих ради са психолозима и психијатрима који их уче самоконтроли, начинима комуникације са бирачима, али и контроли беса и стреса. Знајући колико скупо могу да их коштају јавни изливи беса, политичари често ангажују стручну помоћ и психолози са њима раде ситуације стимулације у којима се они провоцирају онда када се најмање надају. Некада им, примера ради, на страначком скупу наместе непријатељски расположену публику која их провоцира непријатним питањима. У другој ситуацији, изрежира се „препад“ новинара и фоторепортера када им се они најмање надају… За политичаре је веома важно да у свакој ситуацији задрже присуство духа и самоконтролу и то су ствари на којима психолози највише раде на тренингу са политичарима – каже Лазар Марићевић и констатује да наши политичари, нажалост, и даље разговоре са политичким противницима или неистомишљеницима своде на лични ниво, због чега телевизијски дуели или скупштинска заседања често личе на пијачне свађе.
