Novosti online

Прогоњена илузија

Настала према мотивима романа „Слободна љубав” (1923) руске револуционарке, феминисткиње и списатељице Александре Колонтај, представа „Црвена љубав” ауторке Олге Димитријевић има мелодрамску основу. Приповест о љубави између Василисе и Владимира полазиште је за истраживање друштвено-изазовних питања, односа између приватног и јавног, љубави и политике, проблематике друштвених револуција, и њиховог изневеравања.

Режија Олге Димитријевић задивљујуће је прецизна и доследна, задивљујуће посебно зато што Димитријевићева није професионална редитељка, већ драмска списатељица. Језик представе је израстао на тлу условности и сведености, својственом немачком позоришту. Глумци махом играју на редовима празних столица за гледаоце које су за ову прилику пребачене и на сцену. Никаквих лажних кулиса нема, а таква огољеност средстава у функцији је прогона илузије и наметања веродостојности игре. Глумци наступају сагласно оваквом редитељском приступу, сведено и врло убедљиво. Они играју и нараторе и ликове, Владимира (Владимир Алексић), Василису (Милица Стефановић), Грушу шваљу, Марију Семјоновну, Лизу Сорокину, Нину Константиновну (Јелена Илић), са лакоћом прелазећи из епског у драмско. Опуштено пију воду из пластичних флаша док играју, што је такође у функцији разбијања илузије у парампарчад, а крећу се по целој сали Битефа, повремено седе и међу публиком, одлазе иза сцене, па само чујемо њихове гласове итд. У једној сцени се појављује и Димитријевићева, у улози самоувереног заводника Савељева. Њена појава луцидно заокружује језик самоироније и дезилузионизма, потпуне огољености и коренитог ауторског присуства.

У представу су укључени видео-материјали, сцене из црно-белих филмова Ејзенштана и Вертова који документаристички допуњују радњу, призорима друштвено-политичких револуција, дизања радничких тела против арогантног конформизма буржоазије (видео Деана Петровић). Почетак и крај су уоквирени видео најавама и одјавама, стилски налик међунатписима из немих филмова, што је повезано са филмским инсертима. Такође се повремено пројектују цитати, Колонтајеве или Фасбиндера, о друштвено-политичким значењима љубавних односа. Лично се и тако намеће као политичко, неконвенционални љубавни односи који грубо руше патријархат су проба за ширу друштвену револуцију, предуслов су општих политичких потреса.

Сценском оживљавању совјетског духа побуне доприносе сонгови на руском које заводљиво изводи Ана Ћурчин, све време са гитаром присутна на сцени. Осим њих, она пева и песме наших турбо-фолк певачица, Вики Миљковић или Сање Ђорђевић, али у алтернативним аранжманима. То има дискретно комична значења, због промењеног контекста. У текстовима се препознаје треш–фолк порекло, али оно ту има естетизованији облик, па тај контраст носи у себи иронију. Она је посебно јака при крају, када све извођачице хорски певају песму „Црвени лак” Сање Ђорђевић. То хорско певање истовремено има и снажна драмска значења, што је репрезентативно за ову представу, у смислу истовременог пласмана кича, али и креативног одмака према кичу. Другим речима, дискретно се намеће самосвесно, самоиронично уживање у кичу, непрестано се поиграва с њим. Тај амбивалентан смисао је присутан у различитим редитељским поступцима, на пример у сцени просипања конфета, на вест о Василисиној трудноћи. Повремено се користе и микрофони који механизују говор глумаца, што ствара одмак од примарне сентименталности значења изражених осећања.

Представа „Црвена љубав” Олге Димитријевић редак је случај значењски густог и уметнички заокруженог театра који нас је сачекао онда када се томе нисмо много надали.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh