Пораз код куће од Спартака, и то чак с 3:1, развејао је нагађања да је Партизан, после тријумфа у четвртфиналу Купа Србије у Крушевцу с 4:0, чврсто стао на ноге. Двонедељни предах у нашем фудбалском првенству је прилика да „црно-бели” виде шта ће и како ће даље.

Резултат сам по себи може и да завара. Успеси се схватају као потврда да је све у најбољем реду и због тога се олако прелази преко неких грешака или незнања. Али то кад-тад дође на наплату.

С друге стране, неуспеси („црно-белима” је ово трећи узастопни пораз у првенству) сеју психозу из које се више и не види да је нешто било и добро. А баш тада треба да се зна шта треба да се мења, а шта не.

Игра тима, а ту се подразумева и појединаца, нема никакве везе с благостањем или задуженошћу у којем се клуб налази, нити да ли је из стабилне или нестабилне земље и томе слично. То утиче на нешто друго, али на све те психолошке, финансијске и остале притиске може да буде отпоран играч, који је припремљен за такве изазове.

Партизанова игра против Спартак у поређењу с оном како се игра у нашој лиги, а и како игра већ деценијама (уз неке изузетке, који из разноразних разлога нису пустили корен), и није била толико лоша, то јест није се нешто битно разликовала, на пример од оне против Напретка или неких ранијих завршених повољно по „црно-беле”.

Могли су они из праве шансе да поведу с 2:1, затим су имали прилику, и то стопостотну, да изједначе, било је тренутака, средином другог полувремена, када су, што се некад говорило, везли на терену, али то избледи чим се акција не заврши поготком.

Стојковић није крив ни за један примљени гол. Али, као и сви голмани савременог доба, више иде на то да се добро постави, па да га лопта погоди, него да брани, да се баци у ноге, да неким лукавством наведе противничког играча да шутира тамо, где он, као голман, и жели. Данашњи голмани нису као они некадашњи господари у такозваном голманском простору. Лопта убачена на пет метара од гола је углавном била њихов плен, они су у скоку носили све пред собом (скакали су с коленом истуреним напред). Сада чекају шта ће да се деси и онда се догоди да упркос букету играча у скоку лопта заврши на земљи. Тако је пао други гол за Спартак, који је и променио ток сусрета.

Мане одбране Партизана Суботичани су одлично искористили. „Црно-бели” нису навикли да буду нападнути пред својом капијом, пред својим шеснаестерцем. Центархалфови не умеју да владају лоптом у толикој мери да им то не уздрма самопоуздање и већ је ту нагризена концепција игре.

Није овај Партизанов задњи ред ни први ни последњи у небраном грожђу, кад уместо да нападају они буду нападнути. Кад је својевремено Русија победила Енглезе, који су прво полувреме добили с 1:0, тадашњи њен селектор Хидинк је рекао да је својим играчима наредио у свлачионици да јуришају на противничке одбрамбене играче кад лопта буде код њих. Енглеску одбрану нико не напада, па њени фудбалери не умеју да се снађу кад су под таквим притиском, сматрао је холандски стручњак. Може да му се верује на реч или не, али има основа за такву тактику.

Одбрамбени играчи су данас оптерећени и тиме да од њих почиње напад, то јест од њих почиње акција њиховог тима. И то је једна од савремених фудбалских догми, а питање је колико је универзална, то јест применљива за већину екипа.

Прво, да су вешти у томе не би, вероватно, играли у одбрани, него би били везни играчи. Друго, уместо да одахну кад се заврши противнички напад, они су добили још један задатак, и то врло одговоран, јер ако погрешно додају лопту, а то сваком може да се деси, супарнички тим одмах има прилику за противнапад.

Било је одбрамбених фудбалера, који су умели да изнесу лопту. На пример Бекенбауер у Бајерну и западнонемачкој репрезентацији. Али, он је почео као везни играч, а у клубу (Рот) и репрезентацији (Бонхоф) имао је ко да га покрива кад пође у напад.

Код нас је по излетима на противничку половину био познат репрезентативац Зајец из Динама. Али, и он је првобитно био везни играч. Његови слаломи су били лепи за око, али не и безбедни по његов тим.

Чак и они одбрамбени фудбалери, који су умели да читају игру, нису могли с истим успехом да играју у везном реду. Владимир Поповић је испробао Белодедића као организатора игре (Просинечки је напречац отишао у Реал, па је можда то био разлог за овај експеримент), али је брзо одустао од тога.

Раније би неко од везних играча притрчао одбрани, добио лопту и организовао акцију свог тима. Њему је то и посао, навикао је да бива нападнут, да тражи решења док му је лопта у ногама. Сада они чекају половини игралишта, па чак и на противничкој половини да их тамо пронађе неко из одбране.

Партизан је играо с двојицом нападача, што је као опредељење добро, али ниједан од њих није умео да се снађе када му је упућена лопта кад је он леђима окренут противничком голу. А то је природан положај за центарфора, јер може да буде окренут лицем ка голу само ако је његов саиграч продро по крилу, па негде близу корнер-линије пошаље лопту пред гол. Рикардо и Николић нису једини, који лопту примају у месту, без варке телом да ће да крену на једну страну, а с њом оду на другу. Превише се уздају у то да ће грађењем да је сачувају или да ће да изнуде прекршај.

И проблем из давнина – готово да се нико не креће без лопте. Што је више играча у покрету онај с лоптом има и лакши задатак, а и већи избор коме да је дода. Колико је то моћно оружје показао је Пари Сен Жермен код куће против Црвене звезде. У нашој лиги нико и не покушава с тим да тројица-четворица играча у исто време мењају место.

Али све то се усваја још у подмлатку. Навике се после тешко мењају.

Без обзира о ком се клубу ради није добро ни што је тренеру препуштено да сам бира како ће тим да игра, јер како се промени тренер, а они се, на жалост, често мењају, тако се мења и игра. Наша искуства из неких других екипних спортова (кошарка, ватерполо, одбојка) потврђују да је много боље кад се игра усавршава, него ли кад се све почиње изнова.