• Društvo

    Пропуштена шанса: Стратегија за подстицај рађања у Србији, десет година мртво слово на папиру

    Влада Републике Србије усвојила је 2008. године Стратегију подстицања рађања.

    Читаву деценију након тога, документ је остао мртво слово на папиру без ефеката на демографску ситуацију у земљи.

    Стратегија је била амбициозна и предвиђала је ублажавање економске и психолошке цене родитељства, усклађивање рада и родитељства, популациону едукацију, борбу против неплодности.

    Након доношења, Стратегију су хвалили политичари, али и стручњаци и удружења која се баве пронаталитетном политиком.

    Ипак деценију касније, може се са правом констатовати да су њени ефекти били минимални и занемарљиви.

    Тадашњи министар рада и социјалне политике Александар Вулин 2014. године је рекао да Стратегија није никад могла ни да буде примењена, јер ју је спречила светска економска криза која је уследила.

    „Стопа рађања у Србији је за 35 одсто нижа од потреба репродукције становништва, а државна стратегија за подстицање наталитета се није могла у потпуности применити јер је, одмах по њеном доношењу 2008. године, наступила светска криза“, наведено је тада у саопштењу министарства.

    Министарка и потпредседница новооснованог Демографског савета при Влади Србије, Славица Ђукић Дејановић, навела је недавно како ће Стратегија бити иновирана у наредном периоду, како би се зауставио негативни тренд опадања природног прираштаја.

    Она је истакла и да је у Словенији и Македонији примењивана слична стратегија, али да није дала резултате.

    Стручњаци сматрају да је  2008. године дошло до примене Стратегије подстицања рађања ми бисмо можда имали мању негативну вредност, али не а би то била драстична промена и да бисмо дошли до позитивног природног прираштаја, јер је то просто немогуће урадити преко ноћи.

    Када деценијама годишње губите између 35.000 и 40.000 становника само на основу негативног природног прираштаја, онда вам је потребно минимум 20 година да би се стање преокренуло и поправило.

    Мирјана Рашевић из Института друштвених наука у Београду написала је научни рад на тему: Да ли је потребна ревизија Стратегије подстицаја рађања.

    – Влада Републике Србије усвојила је Стратегију подстицања рађања у јануару 2008. године, истиче Мирјана Рашевић. –  То је први стратешки документ у Србији везан за најважнији популациони изазов ове цивилизације. Од усвајања Стратегије прошло је више од девет година. То је довољан разлог за њено критичко преиспитивање са аспекта налаза репрезентативних и циљаних истраживања о феномену недовољног рађања и искустава из праксе везаних за политички одговор на низак фертилитет и подршку породици у другим земљама. Ревидирање Стратегије поготово је важно у условима евидентног постојања политичке воље данас у Србији да се дела на ублажавању феномена недовољног рађања. Оно је и формално исказано постављењем министра без портфеља задуженог за демографију и популациону политику и оснивањем Савета за популациону политику Републике Србије.

    – Током последњих деценија феномен демографског старења препознат је као један од потенцијално највећих проблема у готово свим економијама у смислу утицаја на привредни раст и фискалну одрживост,сматра др Јелена Станковић са Економског факултета у Нишу. –  Будући да различите старосне групе имају различите потребе и различиту продуктивност, економске карактеристике земаља ће се мењати како њихово становништво стари. Значајан пад стопа фертилитета, пораст очекиваног трајања живота и, последично, демографско старење могу имати значајне последице на привредни раст. Становништво Републике Србије се, према пројекцијама, суочава са убрзаним старењем и растом индекса зависности становништва, што ће за последицу имати смањење контингента радне снаге уз појачан притисак на пензиони и здравствени систем, а у коначном утицаће на укупни привредни раст и развој.

    Доктор Горан Пенев из Центра за демографска истраживања тврди да је попис из 2011. потврдио да је Србија и даље међу земљама с најстаријим становништвом у Европи и свету.

    – Број особа старих преко 65 година је за петину већи од броја особа млађих од 15 година (17,4 % наспрам 14,4 %), а просечна старост је 42,2 године. Југоисточна Србија се издваја као подручје с интензивним демографским старењем, врло старом старосном структуром, али и наглашеним унутар регионалним разликама сматра Пенев.

    Последице су многоструке, како на популациону динамику, тако и на структуре. Евидентне су промене састава становништва југоисточне Србије по брачности, посебно у вези с демографским старењем, које су највидљивије кроз смањење удела лица у браку и повећање удела обудовелих.

    Земље које имају демографске проблеме деценијама се труде да промене негативне трендове. У Србији пак прича о наталитетној политици текла је на нешто другачији начин.

    У Србији смо  стихијски препопустили да то иде ‘природним’ путем. Сада смо већ толико дубоко у том проблему да би прави успех представљало да се та тенденција заустави и да кренемо ка нули. За то је потребно јако пуно времена и да се ствари решавају системски.

    Такође, неопходно је и да стратегија буде документ који ће бити изнад сваке власти и политике. Говоримо о националном циљу који би требало да буде на врху листе приоритета, јер ће у супротном Србија остати без становника.

    Подаци виталне статистике показују да стопа рађања износи 1,46 детета по жени, а да би се остварила проста репродукција требало би да буде 2,15, под претпоставком да све жене у фертилном периоду рађају.

    Ипак, пратећи једну генерацију установи се да 10 до 15 одсто жена не може или не жели да роди, што директно повећава стопу коју је потребна за просту репродукцију на 2,53 детета по мајци.

    Нажалост, то у овом моменту делује потпуно нестварно и не треба очекивати такве резултате.

    Та 2008. година била је година надања за многе родитеље. Нажалост, на надању је само и остало. Од Стратегије за подстицање рађања очекивали су конкретно побољшање положаја своје родитељске позиције. Бити родитељ у Србији јесте тежак посао, а стратегија је требало да им изађе у сусрет и олакша родитељство.

    О проблему негативног природног прираштаја говори се годинама, али мењају се разлози због чега је демографска слика таква каква јесте. Иако је реч о проблему на који утиче више фактора, од броја рођених па до све значајнијег броја умрлих, лоптица кривице се у последње време пребацује на мајке које желе да се професионално остваре. Без обзира на то што је реч о малом проценту жена које не желе да буду мајке, ово се све чешће помиње као главни разлог за негативни природни прираштај, чиме се на мала врата уводи дискриминација.

    Шта је све предвиђала стратегија

    Суочена са константним губитком становништва, Влада Србије 2008. године усвојила је Стратегију чији је циљ био да промени  негативне тенденције. Општи циљ стратегије био је да се одржи величина постојећег становништва, односно да се обезбеди проста замена генерација. То се није догодило. Током  2016. године рођено је најмање беба у Србији  још од давне 1900 године. Чак је и током два светска рата, балканских ратова и сукоба деведесетих година број новорођене деце био већи.

    Због тога су писци стратегије предвидели да је потребно остварити и посебне циљеве, а то су:

    • Ублажавање економске цене подизања детета
    • Усклађивање рада и родитељства
    • Снижавање психолошке цене родитељства
    • Промоција репродуктивног здравља адолесцената
    • Борба против неплодности
    • Kа здравом материнству
    • Популациона едукација
    • Активирање локалне самоуправе

    Свакако да су родитељима две најбитније ставке биле ублажавање економске цене подизања детета, али и усклађивање рада и родитељства, где наилазе на многобројном препреке.

    Иако је проблем незапослености присутан дуго, светска економска криза, забрана запошљавања у јавном сектору,  мере штедње и транзиција додатно су га усложиле.

    Висок социјални ризик представља дуготрајна незапосленост. Посматрано по полу, жене сачињавају више од половине незапослених, а дугорочна незапосленост је такође знатно већа код жена, наводи су у стратегији старој девет година, а о истим проблема говоре родитељи данас.

    За сваки појединачни циљ стратегије предвиђени су и механизми којим би се они остварили. Само неки од њих су: повећање износа родитељског додатка, накнада зараде до пуног износа из буџета у случају болести труднице, подстицање запошљавање младих незапослених родитеља, појачана контрола инспекција како би се спречила прикривена дискриминација жена које жене рађају, креирања програма за целодневни боракав ученика од првог до осмог разреда, развијање услуга персоналних асистената и многи други. Све оно што родитељи и данас прижељкују, жале се да не постоји или пак да је недовољно развијено.

    Kао последња ставка Стратегијe стоји „Имплементација и периодично преиспитивање стратегије“.

    И данас се поставља питање: да ли је коначно дошао тренутак да се стратегија из 2008. године коначно преиспита, актуелизује и осавремени и  да се најзад, заиста примени!

    Љиљана Петковић

    ФОТО: Љ.К.; Н.П.

    (Овај медијски садржај суфинансиран је од стране општине Књажевац.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту  нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.)

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com