У Нишу је пре тридесетак година било више младежи него данас, а тадашња омладина је, у складу с постулатима ондашњег социјалистичког друштвеног уређења, образовањем припремана да постане користан део друштва.
Модерно школство се у Нишу развија по ослобођењу од турске власти. Непосредно по успостављању српске власти у граду, у септембру 1878. године, оснива се прва гимназија. Српске основне школе, које су почеле с радом и пре ослобођења, устројавају се по начелима савремене педагогије, тако да спремно дочекују увођење обавезног основног образовања у Србији 1883. године.
Школство се у Нишу даље развија до Првог светског рата и између два светска рата, а посебан замах добија после Другог светског рата. Нове власти су, у складу с марксистичком доктрином, желеле да увећају производне снаге земље, а најбољи начин за то је, наравно, образовање становништва. „Бејби бум“ генерација рођена око 1950. године је захтевала развој и проширење тадашњег школства.
Брз привредни и друштвени развој после Другог светског рата захтевао је све већи образовани кадар, те се отварају и развијају средње стручне и више школе и факултети.
Школске 1987./`88. године на територији тадашње општине Ниш (није грешка, писало се, према тадашњем правопису, малим словом) постојало је 78 основних школа у којима је било 953 одељења. Укупно 1 087 наставника је образовало и васпиставало више од 26 хиљада ученика.
Исте школске године, у Нишу је постојало осамнаест средњих школа с 451 одељењем. Случај је хтео да потпуно исти број од 1 087 професора и наставника подучава близу 13 хиљада средњошколаца.
Поменуте бројке јасно говоре да је већ тада у друштву био постављен стандард да омладина не заврши само обавезну основну, већ и по закону необавезну средњу школу. Школовање је било широко доступно – дословно свако ко је желео и коме је то здравствено стање омогућавало, могао је да се школује.
Пажња је, у то време, била посвећена и образовању одраслих. Претходне тешке деценије су оставиле трага – постојао је значајан број одраслих људи који нису завршили основну школу. Школске 1987./`88. године преко петсто одраслих ученика је похађало основну школу, а завршило ју је преко триста.
У Нишу су постојала и два дома ученика у којима је било више од двеста ђака.
Не треба бити превише стар па се сећати места које је тадашње друштво дало образовању. Радно и професионално остварење могао је грађанин тадашње државе да оствари, пре свега, у друштвеном сектору привреде. Ту су постојала одређена
правила – не запошљавају се лица без завршене основне школе, чак ни за занимања као што је физички радник или чистач; на радно место за које је предвиђена одређена школска спрема, поставља се радник с таквом школском спремом; за руководиоце се узимају образованији радници.
Ниш је крaјем осамдесетих година двадесетог века већ био и универзитетски град.
Први факултети у Нишу, правно-економски, медицински и технички, основани су 1960. године, а 1965. године основан је и Универзитет у Нишу.
Школске 1987./`88. године, на осам факултета, студирало је преко једанаест хиљада студената, од чега преко четири и по хиљаде бруцоша. Из школских клупа је годишње излазило више од шестсто високо образованих људи – дипломираних инжењера машинства, електронике, грађевине и заштите на раду, дипломираних економиста и правника, професора различитих струка и лекара и зубних лекара.
Студенти су били из Ниша и околине и из јужних делова Србије, али и са ширих простора – из других крајева Србије и Југославије.
Било је и студената странаца, из Грчке, несврстаних афричких и азијских земаља и других. Мојим рођацима, тадашњој деци, који су нам у Ниш долазили у посету, било је врло необично када би на улици видели стаситог момка црнца у друштву с колегама с факултета
Према тадашњем уређењу школства, неки од факултета Универзитета у Нишу су школовали и кадар с вишом школском спремом, а постојале су и две више школе с преко двеста студената.
На факултетима је тада радило близу деветсто наставника.
Како је било конципирано школство у Нишу у то време, када га упоредимо с данашњим?
Основна одлика школства тог времена је била одраз намере његових твораца да образовни систем служи привреди. Од свих факултета, највише студената је имао Економски и Електронски факултет – оба по приближно 1 900 студената. Мада је у време пред распад Југославије било доста застрањивања у школском систему, нарочито у средњој школи (тзв. „Шуварица“), школство је било апсолутно креирано (успешно или неуспешно) са жељом да служи привреди.
Резултати су били видљиви. Електронска и Машинска индустрија, као два највећа индустријска предузећа, нису имала проблем недостатка квалитетне радне снаге, напротив. У двема узданицама тадашње нишке индустрије, као и у другим индустријским предузећима, постојао је довољан број квалификованих радника, како високо образованих, тако и са средњим стручним и занатским образовањем. У Нишу је 1986. године било преко осам хиљада радника с високом школском спремом, а преко двадесет осам хиљада квалификованих радника.
Љубомир Костић
Фото: Љ. Костић, Н.Петковић
(Израду овог текста суфинансирао је град Ниш. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове и мишљења органа који је пројекат подржао.)
