Први април је остварио оно о чему је Осми март одувек сањао – да не буде једнодневни, већ целогодишњи „празник”. У ери друштвених мрежа и експанзије лажних вести, укинуто је двадесетчетворочасовно ограничење дозволе за пецање лаковерних на мамац лажних вести.

Ипак, први априлски дан сачувао је важну привилегију – само тада су забава и смех примарни циљ подвала, смицалица и обмана. И само тог дана су творци дезинформација дужни да признају превару.

О томе када је и зашто овај обичај укотвљен баш на 1. април, постоје различите теорије. Неки му приписују библијско порекло, други га повезују са древним цивилизацијама. Трећи сматрају да је у питању рецидив епохе пре увођења грегоријанског календара 1582.

У то доба, већи део Европе празновао је Благовести као почетак нове године, а светковина би потрајала све до 1. априла. Према тој теорији, они који су прихватили нови календар тог дана су збијали шале на рачун поклоника старог рачунања времена.

И без чврстих историјских корена, крошња првог априла прекрила је читаву планету. Овај датум се често назива и светским даном шале, иако га ниједна држава није уврстила у календар празника.

Обичаји се разликују од земље до земље, али и од региона до региона. У Француској и на француским говорним подручјима у Швајцарској и Канади, као и у деловима Италије и Белгије, штос је да се некоме неопажено на леђа прикачи папир с нацртаном рибом.

У фламанском делу Белгије, деца се труде да на превару закључају родитеље или наставнике, који ослобођење морају да им плате слаткишима. Житељи Велике Британије једни друге обилато часте подвалама, с тим да „ловостај” наступа у подне 1. априла.

Онај ко би након тога покушао некакву смицалицу био би жигосан епитетом „априлски глупак”. У Немачкој, први април се сматра несрећним датумом. Предање каже да је на тај дан рођен Христов издајник Јуда, па је сврха међусобних превара и обмана „терање малера”.

Када је реч о Србији, обичај збијања првоаприлских пошалица „примио” се тек почетком 20. века, и то у градовима, док је на селу још дуго био непознаница. Етнолог Станоје Мијатовић (1868–1946) записао је: „На тај дан по варошком обичају бива опште варање са узвиком априлилили”, уз бележење занимљивог веровања да „не ваља варати бојаџије 1. априла, јер ће те године пређа и материја лоше примати боју.”

Првоаприлске смицалице биле су и у свету и код нас „ситни обрт”, све док овај празник нису пригрлили медији. Од тридесетих година прошлог века, пригодни првоаприлски садржаји постали су стандард у америчкој и европској штампи. Изазову сондирања лаковерности публике подлегао је и Би-Би-Си, који се сматра телевизијским еталоном озбиљности.

У емисији „Панорама”, емитованој 1. априла 1957. објављен је прилог о томе како су у Швајцарској, услед изузетно благе зиме, шпагете изврсно родиле. Вест је била поткрепљена сликом насмејаних „Швајцараца” који беру тестенину с дрвета.

Убрзо су сви телефони Би-Би-Сија били загушени позивима гледалаца који су се распитивали где се могу набавити саднице шпагета. Помама није минула ни после више пута у програму поновљеног разјашњења о чему се ради.

Многи социолози и теоретичари јавног (дез)информисања сматрају да је овај телевизијски првоаприлски првенац остао непревазиђен, упркос потоњим вишедеценијским напорима уредничких тимова широм света да га свргну с трона.

На нашим просторима, сматра се да је 1. април у медије ушао преко насловне странице „Политике експрес” из 1964. године. Овај лист је објавио да Драгослав Шекуларац из Црвене звезде прелази у Партизан, с назнаком стране на којој је опширнији текст о томе. А на тој спортској страници је само писало: „Априлилили…”

Едикт дворске луде

Историчар Џозеф Боскин је 1983. обелоданио резултате свог истраживања о пореклу слављења 1. априла. Текст овог професора универзитета у Бостону објавила је агенција Асошијетед прес.

Боскин је открио да је празник шале установљен у доба римског цара Константина, а да заслуге припадају његовој дворској луди, по имену Кугел. Тај весељак је цару предложио да му на један дан препусти вођење империје.

Константин је пристао, а Кугел је свој „мандат” искористио да изда едикт по којем се први април проглашава за дан шале у Римском царству. Неколико дана након што је безброј медија објавило ово откриће, позивајући се на угледну америчку агенцију, огласио се професор Боскин, признавши да је читаву причу измислио и потурио Асошијетед пресу као – првоаприлску шалу!