Јерменија и Азербејџан настављају са узајамним оптужбама за нападе и гранатирање.

Јерменске власти кажу да је бомбардован Степанакерт, главни град Нагорно-Карабаха (територије око које се боре две земље), док Азербејџан тврди да је тешко погођен његов други највећи град, Генџе.

Тим ББЦ-ја на руском посетио је неколико градова у области Нагорно-Карабах и успео из даљине да посматра борбе, као да и разговара са мештанима.

Путујемо кроз Лачин – град близу границе између Нагорно-Карабаха и Јерменије. Чује се звук сирена, упозорење на могуће гранатирање.

Азербејџанска војска напада мост у овом граду већ три дана, покушавајући да одсече саобраћајну везу између Јерменије и Карабаха.

Постоје два пута који воде од Јерменије до Карабаха. Северни, на обали језера Севан, налази се преблизу областима које контролише Азербејџан.

Он је одсечен још од првих дана сукоба. „Коридор Лачин“ главна је рута од главног града Нагорно-Карабаха Степанакерта до јерменске престонице Јеревена.

Успевамо да пођемо у правцу Степанакерта у недељу ујутро, али кад падне вече, мост постаје сувише небезбедан за саобраћај.

Друмски радници сипају шљунак у плитку реку како би аутомобили могли да се превезу преко привремене површине.

Гранатирање

Док се возимо кроз центар Лачина, започиње ново гранатирање, а сирене за ваздушну опасност су заглушујуће. Полицијски аутомобил јури улицом, а преко његовог звучника трешти глас који позива људе да пођу у заклон што је пре могуће.

За ББЦ екипу, најближе склониште налази се у подруму супермаркета. Његова власница, жена по имену Нели, провела је 17 година живећи у Калифорнији, пре него што је одлучила да се врати кући са породицом.

Две просторије у којима стоје гајбице са парадајзом, кесе са пиринчем, флаше са брендијем и лопате, полако се пуне људима.

Ту су и мештани и они који су, попут нас, путовали кроз Лачин и просто се задесили на овој улици.

Неки од тих људи путују из Степанакерта, покушавајући да побегну од борби. Неки се крећу ка њему.

Нели свима нуди кафу и храну, коју припрема на лицу места, у подруму.

Уметник и борац

Седокоси мршави човек у прслуку и вуненом џемперу изгледа као да не припада овде. Наша прва помисао – мора да је колега новинар.

Али испоставља се да је Грачик Арменакијан уметник. Током првог рата у Карабаху био је студент.

Године 2016, током последњег рунде жестоких борби, живео је у Москви.

Сада живи у Јеревану. И каже да није чак ни затражио мишљење пријатеља и породице пре него што је дошао да се бори.

„Рекли би ми да се ме се то не тиче! ‘Зашто би ишао тамо? Остани код куће !’ Просто сам свима поручио да морам да идем у Карабах и пошао јутрос“, каже нам он.

Не можемо да не питамо шта Грачик планира да ради у Нагорно-Карабаху, будући да никад пре није ратовао. Хоће ли се пријавити у војнике?

„Мислим да могу да помогнем артиљерији с упутствима“, каже он. „Ми уметници имамо добар осећај за простор и даљину.“

Грачик не познаје никакве војне вештине, али се нада да ће проћи обуку, а мисли и да је у рату свака подршка важна: морална, физичка, „помоћ талентом“, како он то каже.

Прилив

Његова одлука да пође и бори се у Нагорно-Карабаху можда делује ексцентрично и необично, али лично смо се уверили да бројни Јермени из свих крајева света пристижу у Карабах преко Москве.

Уместо много мањих авиона који су некад путовали рутом Јереван-Москва, ових дана су то масивни Боинзи-777 – она врста авиона која обично превози туристе у популарна одморишта, као што су Њујорк или Тајланд.

Пандемија корона вируса променила је туристичке руте, а рат их је додатно изменио.

Сада се десетине мушкараца у позним педесетим и позним шездесетим укрцавају на ове летове, упутивши се за Нагорно-Карабах.

Многи од њих су то већ радили раније – пре тридесет, двадесет, па чак и четири године.

Подозрење

Представник локалних власти Геворг Мнацакан каже да Лачин није једини важан град за будућност Карабаха.

„Сви градови и места су нам једнако важни.“

Он каже да до сада није било озбиљнијих гранатирања или штете у Лачину.

Наш разговор непрестано прекидају мушкарци у војничким униформама. Уколико је на почетку ових најновијих борби војска и желела присуство новинара у овој области, сада је много више подозрива према њима.

Не желе никакве стримове или преносе уживо, зато што се брину да ће то одати тачну локацију разговора.

Можемо да снимамо само с обичном позадином, тако да ништа из позадинског крајолика не ода где се налазимо.

Избеглице и добровољци

У подруму, док чекамо крај гранатирања, маса постаје све већа.

Овде има свакојаких људи: новинара који су отишли из Степанакерта, мало избеглица из села близу границе са Азербејџаном, добровољаца на путу до ратне зоне.

Неке жене плачу, тугујући за својим домом, док су друге прибраније и причају смирено о томе кад би могле да се врате.

Неколицина мушкараца пуши на прагу подрума, претварајући се да се не плаше. Они то тврде иако нам је речено да се заклонимо, али право бомбардовање је чак у Степанакерту.

Тек што то изговарају, бомба експлодира веома близу нас. Они се брзо скривају у подрум са свима нама осталима.

Кад не желите да одете

Древни град Шуша налази се на око 10-15 минута вожње од Степанакерта. Главни град се налази у долини, док је Шуша на обронку. Ређе је гранатиран, али кад се то ипак деси, тешко је наћи подрум у који бисте се сакрили.

У недељу, културни центар у Шуши у ком су се криле неке избеглице погодила је граната. Самопроглашена влада Републике Нагорно-Карабаха тврдила је да је најмање четири цивила погинуло тога дана, у Шуши и у Степанакерту.

Можете стварно добро да видите Степанкерт из Шуше. Снимамо одавде неколико сати, али док смо ту нема гранатирања.

Али знамо да се Степанакерт немилосрдно бомбардује свако јутро и сваке ноћи. Наше колеге новинари који су остали у Степанакерту кажу да је сваки дан све горе.

У Шуши срећемо људе, углавном веома старе, који су дошли из села врло близу границе са Азербејџаном.

Раја Геворкијан је руска учитељица. Она каже да су је позвали из локалних власти и замолили је да оде.

„Желели су да избегну цивилне жртве колико год је то могуће. Педесетак људи се одмах покупило и отишло“, каже нам она.

Она је 1988. године била присиљена да напусти Азербејџан, а 1992. и 2016. године – морала је привремено да напусти Нагорно-Карабах.

Ово је четврти пут да бежи од куће. Има двојицу синова на првој линији фронта и не зна да ли су живи, јер није у вези са њима.

Друга жена у овдашњој групи избеглица, Аида Мелканијан, такође се брине за своје најближе. За свог сина, који је регрутован у војску са 18 година, а има и брата који се добровољно јавио у рат.

Аида каже да се чула са братом пре неколико дана: он јој је рекао да се налази под непријатељском ватром и да тренутно покушава да стигне до Степенакерта пешице. Не постоји превоз.

„Рекао је да није рањен, али могла сам да му чујем по гласу да нешто није у реду“, каже ми она.

„Ово је језива ситуација, а опет читав свет ћути. Ово је 21. век и мирни цивили се бомбардују, то није хумано!“, каже она.

„Можемо да рачунамо само на себе“

Нагорно-Карабах није признат као независна држава, чак ни у Јерменији. Непризната република има представника у Јеревану, али не и амбасаду.

Представник Сергеј Газаријан каже да је однос снага Јермена наспрам Азера на линији фронта 13 напрема 1 у користи Азербејџана.

А опет, каже он, после недељу дана борби, напредак Азербејџана није био значајан.

Да ли Степанакерт очекује помоћ Русије, питамо, укључујући војну подршку? Он се уморно смеши.

„Не можемо да чекамо. Шта тачно и колико дуго? Можемо да рачунамо само на себе. Уколико је борба неизбежна, морате да ударите први. Баку се припрема за овај рат месецима. Јерменија није имала разлога да га започне.“

Борбе сада трају већ више од недељу дана. Постоје знаци први пут после тридесет година да Азербејџан ужива подршку Турске, снажног регионалног играча са којим Азербејџан има етничке и лингвистичке везе.

Друге земље и међународна тела – Русија, Француска, САД, ЕУ, УН, НАТО и ОЕБС – захтевају да се борбе прекину и да поново започну мировни преговори.

Али овај пут и Турска и Азербејџан тврде да ће се преговори наставити само ако Јерменија обустави „окупацију Нагорно-Карабаха“, како су то рекли, и снаге непризнате републике и Јерменије напусте територију која према међународном праву припада Азербејџану.