Novosti online

Равнотежа снага

Кисинџер у свом делу „Дипломатија“ закључује да „успостављање равнотеже тешко може да се испланира. Она обично настаје током процеса ограничавања неке земље да успостави хегемонију“. После пада Берлинског зида, када су практично САД постале доминантна суперсила, што је и чувени Фукујама тврдио у свом „Крају историје и последњем човеку“, створили су се због саме природе савремених међународних односа услови за нови процес ограничавања, овог пута САД. Тај процес је, могло би се рећи, започео чувеним говором руског председника Путина на безбедносној конференцији у Минхену 2007, када је најавио намеру Русије да оспори потпуну доминацију САД у савременом свету. У Грузији и потом Украјини је то и демонстрирао, тако да је и Фукујама променио свој став и уважио реалности. Сирија и Идил, као кључни актуелни глобални изазови, омогућили су директно војно ангажовање Русије које је својом убедљивошћу вратило поново на сцену равнотежу снага, као механизам за уређивање односа између суперсила када су на дневном реду њихови стратешки интереси у глобалним изазовима са ризицима њихових и најширих могућих конфронтација са несагледивим последицама. Сила је и овога пута на глобалном изазову потврдила своју доминацију и убедљивост као аргумент у постављању великих. Томе смо сада сведоци тако што Путин и Обама договарају прекид ватре у Сирији и дипломатски дијалог, а њихови министри спољних послова то остварују у пракси одговарајућим мерама и деловањем према својим центрима утицаја и интересним сферама међу сукобљеним странама. У којој мери већ имамо на сцени равнотежу снага, на својој кожи најбоље осећа турски амбициозни председник Ердоган који нема подршку за своје циљеве од доскоро доминантне суперсиле САД, иако се његови циљеви у датом простору и времену у доброј мери поклапају са интересима те силе. Ризик сукоба САД (или НАТО) са Русијом ипак је знатно важнији, а исход неизвеснији, да би се у овом случају приклонило регионалним и стратешким амбицијама Ердогана.

И недавни историјски сусрет папе Фрање и руског патријарха Кирила одражава на посебан начин нову равнотежу снага. Патријарх Кирил, иако није primus inter pares у православној цркви, што је резервисано за васељенског патријарха, представља суштинску лидерску православну цркву у тој конфесији. У том контексту, овај сусрет је био одлучујући за даљи процес екуменизма између две цркве, а тешко је претпоставити да би до њега дошло да није настала равнотежа снага враћањем Русије на глобалну сцену, као суперсиле.

На жалост Хуга Гроцијуса, оснивача међународног права, и његових следбеника, поново сила доминира правом. Наставља се пракса у савременим међународним односима према којој право са својим „креативним“ тумачењем служи за образложење и легализовање примене силе у различитим ситуацијама. И овде је најновији пример турског председника Ердогана илустративан када тврди да Турска „има право“ да употреби силу ван својих граница и према сопственим проценама ради остварења својих уских интереса, при чему се ради о специфичним геополитичким циљевима (рушење режима у суседној земљи, сузбијање афирмације Курда, остваривање ширих регионалних циљева са елементима доминације и сл.) који су са становишта права проблематични. Пример Сирије у целини на свој начин показује доминацију силе над правом.

Поборници политике равнотеже снага могу да буду задовољни. Она је на сцени, мада динамика у наоружавању добија посебан замах. По правилу трпна страна су мале земље и осетљиви региони, јер је до сада у историји равнотежа снага обезбеђивала глобални мир, али уз истовремени низ локалних и регионалних сукоба са учешћем или посредовањем великих ради промене равнотеже у њихову корист.

Да ли је и ово у Србији на политичкој сцени, када је реч о односима са САД и Русијом, чему смо сада сведоци, неки вид успостављања равнотеже снага и на овом простору – извесно је да јесте. Уколико се та равнотежа не успостави трпеће Србија, а не велики.

Дипломата у пензији

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh