• Analize I Kolumne

    Роми у Србији: Шта ће бити са јединим спомеником палим ромским борцима у Београду – сећање и традиција под катанцем

    Извор: Би-Би-Си на српском, https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-54638853

    Петра Живић

    Јеврем Јовановић је имао седам година када му је отац показао спомен плочу са уклесаним именом Јевремовог деде – београдског Рома убијеног у Другом светском рату.

    Спомен плоча, у дворишту куће са бројем 49, у улици Господара Вучића у Београду, тик је уз споменик палим ромским борцима у Првом балканском и Првом свету рату, а поред њих, налази се капела посвећена ромској светици Теткици Бибији, заштитници деце.

    Име Јевремовог деде, Илије Јовановића, само је једно од имена уклесаних на спомен плочи посвећеној Ромима убијеним у Другом светском рату на подручју Београда.

    Јеврем и његова породица никада нису сазнали где је и како убијен деда Илија, а данас, 70 година касније, Јеврем не зна када ће и да ли ће моћи да посети спомен плочу и запали свећу.

    Не може да приђе ни спомен плочи, ни капели – на капији дворишта је катанац.

    Због нерешених власничких односа, споменику више нико не може да приђе.

    „Ово је наша црква, наша светиња, наше све. И то ако сруше, где ћемо ми?“, пита Јеврем.

    Шта се налази на адреси Господара Вучића 49 у београдској општини Врачар?

    Средином октобра 2020, Друштво конзерватора Србије, као и још неколико удружења која се баве очувањем културне баштине, апеловали су на надлежне институције да спрече рушење спомен обележја ромске заједнице у улици Господара Вучића.

    Заједно са ромским удружењима затражили су од надлежних да споменике и капелу, који се налазе на овој адреси заштите као непокретно културно добро – у септембру 2019. власник дела парцеле на коме се налази споменик срушио је део објекта који се налази поред споменика.

    „Ради се о јединственом спомен обележју на територији Републике Србије, посвећеном ромским борцима српске војске који су погинули у ратовима“, каже за ББЦ на српском Ненад Лајбеншпергер, историчар Републичког завода за заштиту споменика и члан Друштва конзерватора Србије.

    Споменик палим борцима балканских ратова подигнут је око 1921. године, а касније су поред њега подигнути и спомен плоча, као и капела Теткици Бибији, објашњава Лајбеншпергер.

    Presentational grey line

    Ко је Теткица Бибија?

    Када је у 15. веку завладала куга, ромску децу је од болести спасавала Теткица Бибија – заштитница породице и здравља деце, од децембра 2019. године увршћена је у нематеријално културно наслеђе Србије.

    „Свако место или град има свој посебан датум обележавања славе, што се објашњава легендом о Теткици Бибији која је у различите датуме стизала у разна места и, како кажу, исцељивала.

    Датуми обележавања ове ромске славе су, углавном, везани за дане Васкршњег поста, па су и због тога покретни.

    Бибија се обележава колективно, тако што се Роми окупљају код неког светог места – обично дрвета или крста, доносе славски колач и храну, а у неким крајевима и дарове за Бибију (чешаљ, огледало и дечју одећу) које каче на свето дрво.

    У појединим урбаним срединама, славари се окупљају у ресторанима и хотелима. Прославу организује домаћин Бибије, а на слави је обавезно присуство свештеника, иако је Теткица Бибија неканонизована светица“.

    Извор: Министарство културе и информисања Републике Србије

    Presentational grey line

    „Знамо да се од 1921. помиње да споменик постоји. Сигурно није био на овој локацији, јер је простор на коме се обележавао култ Теткице Бибије био на другом месту“, каже Лајбеншпергер.

    Прославе посвећене Теткици Бибији у Београду одржаване су исто на Врачару, али северније од Улице Господара Вучића, каже Лајбеншпаргер и додаје да је споменик премештен са оригиналне локације.

    „Да ли је споменик изгледао тако као што изгледа данас, ми то не знамо. Он је вероватно морао бити расклопљен када је премештен, а дефинитвно је спомен плоча додата 1930. године“, каже.

    Ипак, то не умањује његову културну вредност, додаје.

    „То је једино спомен обележје на коме су имена војника који су били припадници ромске заједнице и по тој својој јединствености оно заслужује да буде под заштитом државе као непокретно културно добро“.

    Роми су били мобилисани подједнако као и сви други становници Краљевине Србије, објашњава и истиче да су имали удео у свим победама које је извојевала српска војска у Балканским и Првом светском рату.

    „Прича каже да је у Кумановској бици за време Првог балканског рата, ромски војник, који је био трубач, успео да превари турску војску – прешао је на њихову страну и одсвирао повлачење. Тако је успео да их збуни што је допринело победи српске војске“, прича Лајбеншпергер.

    Неразјашњени власнички односи као претња сећању и традицији

    У септембру 2019. године, уз асистенцију полиције, припадници ромског Удружења београдских Цигана свећара Теткице Бибије, спречили су да багери поруше споменик и објекте који се налазе у дворишту.

    Коста Савић, председник овог удружења, у рукама има земљишну књигу из 1934. године – у њој пише да је на парцели укњижено право власништва Београдских Цигана свечара теткице Бибије.

    Тај лист данас не вреди ништа.

    „То нам је држава одузела после рата“, прича Савић.

    У годинама после Другог светског рата, споменик је остао на истом месту, а удружење је мењало назив – то је један од разлога зашто је Агенција за реституцију 2016. године одбила захтев овог удружењу за враћање имовине.

    Парцела на којој се налази споменик и два стамбена објекта, данас је власништво Града Београда – Град је ромским удружењима овај простор дао на коришћење, објашњава Савић.

    Осим једног дела парцеле, које је у власништву физичког лица, додаје.

    „Тај човек овде хоће да гради и смета му споменик“, каже Савић.

    Једина нада члановима овог удружења је, наводи он, проглашење читаве локације непокретним културним добром.

    Годинама уназад, Теткица Бибија је сваке године на овој адреси окупљала око хиљаду људи.

    „Славар би направио огроман колач од тридесет килограма и свако је узимао по парче, верујући да је тај колач добар за здравље, за породицу и да доноси бољитак“, прича Костић.

    И Национални савет ромске националне мањине је апеловао на надлежне да цео простор на адреси Господара Вучића 49 прогласе културним добром, каже председник Савета Далибор Накић.

    „То је београдско место окупљања Рома који славе Теткицу Бибију, саставни је део наше културе и традиције и сматрамо да би било добро да се цео тај комплекс заштити као споменик културе“, каже Накић.

    Капела теткици Бибији и један од два стамбена објекта, саграђени су од донација чланова удружења, каже Иван Васић, секретар овог друштва и показује признанице издате донаторима 1990. године.

    Саграђени објекат никада није легализован, објашњава Васић.

    „Ми смо га градили, нико нас није дирао, гледали су нам кроз прсте и то је тако остало“, каже.

    Савић и Костић сада са свом документацијом иду са састанка на састанак са званичницима, покушавајући да спасу споменик.

    „Имамо састанке са Републичким заводом за заштиту споменика, надамо се да ће ово бити позитивно решено и да ће цео овај простор бити заштићен“, каже Васић.

    Ко одлучује о нематеријалном културном добру у Србији?

    Историчар Републичког завода за заштиту споменика културе Лајбеншпергер каже да је овај завод почео процену простора на адреси Господара Вучића 49.

    „Колеге испитују да ли има довољно елемената да цео простор буде проглашен као непокретно културно добро због тога што су се на том месту одржавале културне свечаности и обележавање култа Теткице Бибије“, објашњава.

    Према Закону о културним добрима, предлог одлуке за утврђивање неког објекта за непокретно културно добро даје Републички завод за заштиту споменика културе.

    Када Завод провери све податке, захтев се шаље Министарству културе, а коначну реч доноси законодавни одбор Владе Србије, каже Лајбеншпергер.

    Целокупни процес требало би траје највише три године, али није увек тако, додаје.

    „У пракси то обично траје дуже зато што у заводима ради веома мали број људи који једва успевају да се изборе са количином посла, и зато све иде спори“, каже.

    А Завод је тек почео посао.

    „Стручњаци Завода тренутно утврђују које су споменичке вредности простора и објеката, прикупљају поседовни листови и прави техничку и фото документацију“, каже.

    Проблем са власничким односима Завод не може да реши, додаје.

    „Када постоји власнички спор, Завод може само да региструје стање у катастру“.

    Град Београд није одговорио на питање ББЦ редакције о томе да ли ће и на који начин помоћи да се споменици сачувају.

    Јеврем Јовановић се нада да ће сви процеси ипак једног дана бити завршени тако што ће споменици и капела остати сачувани.

    „Волео бих да видим да наша деца овде наставе да долазе и пале свеће“, каже Јеврем.

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com