Личне увреде, изношење „чињеница“ углавном без доказа, вређање достојанства, неосноване оптужбе и гласине преко анонимних извора, неовлашћено објављивање приватних фотографија, често су били део прилога Радио-телевизије Панчево након приватизације тог медија 2016. године, када га је купио крушевачки бизнисмен Радоица Милосављевић.
Већ на основу летимичног погледа на Кодекс новинара Србије, јасно је да се ради о непрофесионалном и неетичком извештавању. У прилозима је видљива наклоност једној политичкој опцији, док се друга дискредитује. Цензоловка је писала о томе да су запослени на Радио-телевизији Панчево морали да потпишу приступницу Српској напредној странци, те да је новинар РТВ Панчево Мирослав Милаков 18. априла 2015. године изабран за председника Савета за информисање Српске напредне странке. Након приватизације, у августу 2015. године, постао је главни уредник РТВ Панчево.
Председник Градског одбора СНС Жељко Сушец за Цензоловку каже да Савет за информисање више не постоји, већ да у странци функционише интернет тим, који нема председника.
Кодекс новинара Србије прописује да је „отворено залагање за једну политичку странку или опцију“ неспојиво са новинарском професијом, као и „рад у ПР и маркетиншким агенцијама, агенцијама за лобирање, државним органима и институцијама, као и политичким партијама“.
Позната по одличним новинарима и критичком ставу за време Милошевићевог режима, када се са пажњом пратила и у Београду, Радио-телевизија Панчево у ширим националним оквирима постала је поново препознатљива 2017. године, али по серији прилога против Станке Симоновић, председнице Вишег суда у Панчеву.
Кампању против ње Радио-телевизија Панчево покренула је након што је Станка Симоновић поништила пресуду Основог суда у Вршцу против Стефана Цветковића, новинара који је по тужби три напредњачка функционера осуђен на две године и три месеца затвора, и на новчану казну од 2,15 милиона динара.
Тада је Високи савет судства оценио да је „грубим нарушавањем самосталности и независности судија као највиших уставних гаранција директно нападнут уставни поредак Републике Србије и извршено ометање правде, као кривично дело прописано Кривичним закоником Србије“.
Све се завршило на осудама, док је Радио-телевизија Панчево наставила да емитује прилоге о судији Станки Симоновић.
Жртва мизогиних и сексистичких прилога била је посланица Народне скупштине Мариника Тепић, која је због оваквих садржаја у прилогу под насловом „Љубавни двојац Маринике Тепић“ од 13. јуна 2017. године, поднела притужбу повереници за заштиту равноправности Бранкици Јанковић, као и Комисији за жалбе Савета за штампу.
Станка Симоновић и Ружица Беч, бивша директорка ПУ „Дечја радост“ Панчево, тужиле су РТВ Панчево због непрофесионалног извештавања.
Од Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) покушали смо да добијемо одговор на питање да ли је и колико пријава поднето против РТВ Панчево у последње три године, те како су оне решене, али до закључења текста нисмо добили одговор.
Судећи по списку медија којима је изречена мера упозорења или опомене, доступним на сајту РЕМ-а, Радио-телевизија Панчево од 2015. године до данас није сносила никакве санкције за непрофесионално извештавање.
Грађани треба да бојкотују медије који лажу
„Већина медија је стављена у службу власти јер њихов опстанак зависи од таквог функционисања. Медији се морају изместити из позиције служења посебним интересима власти и медијских власника у позицију служења јавним интересима. Новинари морају поштовати професионална и етичка правила и грађанима пружати оне информације које ће им помоћи да схвате реалне процесе у друштву и повољне и неповољне аспекте опција за његов развој. Само професионализам у јавном интересу, а не партикуларним политичким и економским интересима, може донети кредибилитет домаћим медијима“, сматра Јованка Матић.
Она истиче да грађани и грађанке могу допринети освајању медијских слобода кроз бојкотовање медија који лажу, измишљају, прећуткују, лакирају и крше етичка правила новинарства и кроз економско помагање медија који негују професионално и одговорно новинарство.
„Грађани нису у фокусу данашњих домаћих медија. Они су више декор за споредне теме, посебно на телевизији. Медији морају успоставити интензивнију и директну комуникацију са својим корисницима, што им омогућују модерне технологије“, сматра Јованка Матић.
Она додаје да грађани схватају да је угрожена њихова могућност – иако је то првенствено њихово право – да добијају поуздане и свеобухватне информације о свему што се у друштву догађа, а што утиче на њихово поимање света, себе самих и одлука које доносе у свакодневном животу.
Прогон и дискриминација се одомаћили
Последња у низу је хајка против новинара Ненада Живковића, о којем је до сада објављено шест прилога аутора Мирослава Милакова, уредника РТВ Панчево, у којима се Живковић назива погрдним именима и оптужује без доказа.
Од Милакова смо затражили коментар на поменуте прилоге, као и осврт на уређивачку политику РТВ Панчево, али он није одговарао на позиве и поруке.
За Тамару Скрозу ови медијски садржаји су „простачки, увредљиви и урађени противно свим професионалним стандардима, одредбама Закона о јавном информисању и Кодексу новинара Србије“.
„Њихов је једини циљ дискредитација колеге Живковића. У том смислу, ово је већ много пута виђен начин прогањања новинара који јавно изнесу било шта што се не свиђа руководству или апаратчицима владајуће странке. Лажи, примитиван речник, отворена политичка кампања, прогон и дискриминација потпуно су одомаћене појаве на српској медијској сцени, а колега Живковић, нажалост, није ни први ни последњи који то доживљава“, оценила је Скроза за Цензоловку.
Она наводи да у оваквом извештавању „нема никаквог јавног интереса – како год дефинисали тај иначе проблематичан појам“.
„Чим имамо посла са оваквим медијским садржајем, губи се свака потреба за дебатом о евентуалном јавном интересу. Ово је само и једино безочна политичка кампања и позив на прогон човека који је починио грех који се у Србији скупо плаћа – рекао је шта мисли“, истиче наша саговорница.
За овакво извештавање последица по медиј нема, каже Скроза, пошто у „држави нема нормалног регулатора електронских медија, баш као ни министарства које би се бавило применом медијских закона“.
„Једине последице, и то у виду нарушавања породичног мира и личне сигурности, осетиће – опет нажалост – само Ненад Живковић“, закључује она.
Овакве медијске садржаје плаћају грађани и грађанке Србије, јер се РТВ Панчево делом финансира преко конкурса за суфинансирање медијских садржаја. Тако су на градским конкурсима 2016. године добили 16,5 милиона од укупно 33,3 милиона динара који су дати медијима, годину дана касније преко три агенције добијају 14,8 милиона, а прошле године у касу се слило 14,2 милиона. Новац су добијали и у другим општинама.
Људи су нам веровали
Током бомбардовања 1999. године Радио-телевизија Панчево је у једном тренутку била главни извор информисања и у Београду, у време када су и Студио Б и Б2 затварани. Кадрове првих бомби палих на фабрику „Утва“, које су забележили сниматељи и новинари РТВ Панчево, емитовао је и Sky News.
„Била су то драгоцена искуства. Политичка ситуација је била таква да је било могуће у односу на тадашњу републичку власт бити потпуно отворен, слободан и заузимати другу страну. Људи су нам веровали, и с правом су имали поверење у нас, јер нисмо ништа крили. Тада је било кључно поверење које смо градили годинама, и због тога смо и поред повремених притисака били тврди у томе да га одбранимо“, присећа се Вукашиновић.
Сиротиња од новинарства
Готово свакога дана на порталу РТВ Панчево могуће је наћи бар по један прилог у којем се дискредитују неистомишљеници, ударне вести чине председничке активности и „успеси“ напредњачке власти, са тек неколико локалних вести.
Како је РТВ Панчево, некада сервис грађана и грађанки Панчева, симбол слободног и професионалног новинарства, упао у пропагандистичку провалију?
За Јованку Матић, научну сарадницу Института друштвених наука, ово је пример трагичне судбине медија са слободарском традицијом.
„Постали су перјаница режимског новинарства упрегнутог у блаћење критичара власти и рада на онемогућавању формулисања политичке алтернативе. РТВ Панчево је добар пример злоупотребе процеса приватизације која је плански рађена тако да се успостави партијска контрола над медијима и да се и кадровски веже за владајућу партију. Овај медиј је познат по директном условљавању запошљавања новинара примањем чланских карата СНС од стране партијског кадровика постављеног за главног доносиоца одлука. Екстремне мере за екстремно обуздавање слободарског потенцијала. Новинари овог медија заиста не заслужују да се сматрају новинарима, али публика треба да се ангажује да помогне друге медије и новинаре у Панчеву који достојанствено бране своју професију“, оцењује Јованка Матић за Цензоловку.
Проблем данашњег сензационалистичког новинарства Драган Вукашиновић, дугогодишњи новинар РТВ Панчево, сада дописник РТВ-а, види у неуспелој приватизацији.
„Власник се руководи само профитом, и зарад тога је спреман да се ослободи свега – и професионалних стандарда, етике, запослених. Новинарство се свело на копи-пејст, запошљавају се млади људи који не знају много о послу, који су мало плаћени и лако је њима манипулисати. Ослободиш се великог броја запослених, оставиш оно што ти је најнужније, и на крају добијеш сиротињу од новинарства“, оцењује Вукашиновић.
Он сведочи да се од 1997. до 2011. године, колико је провео на РТВ Панчево, једно време и као главни уредник радија, али и телевизије, практиковало професионално, истинито и слободно новинарство.
Ипак, како каже, нису сви новинари били спремни да искажу свој став. Сматра да не би требало идеализовати прошлост, али додаје да су та времена ипак била много боља него данашња.
„Све власти које су се промениле у том периоду настојале су да на овај или онај начин утичу на уређивачку политику, и свака власт је имала попуст. Али то никада није био велики попуст, и притисци нису били толики да нисмо могли да се изборимо са њима. Знали смо да се супротставимо, да уђемо у сукоб због тога што смо радили свој посао, због чега смо трпели и последице“, прича Вукашиновић.
Према његовим речима, урушавање Радио-телевизија Панчево почиње 2011. године. Медиј у који је деценијама улагано много труда, обуке, материјалних средстава да би се то подигло на што виши ниво, сада не личи на себе, закључује Вукашиновић.
Након приватизације, ову медијску кућу напустили су готово сви дугогодишњи новинари и сниматељи. Редакцију данас чини свега десетак новинара и неколико сниматеља. Зараде касне по шест месеци. На радију је остало само пар емисија и једна новинарка, а локалне вести заступљене су још једино у јутарњем програму.
Грађани и грађанке су некад знали коме да се обрате уколико имају неки проблем, и често су такви проблеми и решавани. Знали су и да постоји медиј који поуздано и истинито информише јавност, којој би требало и да служи. Проблеми више нису пожељни у новој програмској концепцији.
Битка за слободу јавне речи је свакодневна, сматра Драган Вукашиновић и поручује да сваки појединац мора да се избори за оно што жели, јер то нико други неће урадити за њега.
Аутор:
Извор: Цензоловка
