Руси су чинили добар део интелектуалне елите Ниша између два светска рата. Велики број инжењера, архитеката, професора, свештеника, лекара и других учених људи, руских избеглица, оставило је трага у нишкој средини.
Како је данас? Да ли и данас има Руса, интелектуалаца у Нишу? Нека одговор буду портрети две Рускиње, а већ дуго Нишлијке.
Професор руског језика у нишкој Гимназији „Бора Станковић“ и у неколико других школа је Наталија Јовановић.
„Рођена сам у Белорусији, у граду Корма, а име ми је било Наталија Михаиловна Рогожњикова. Само две године сам живела у родном граду, а затим смо се преселили у град Јужносахалинск на Сахалину, на источном крају Русије. Моја мајка је агроном, па смо се опет преселили у Молдавију, и то у део који сада не признаје централну државну власт, у Придњестровље.“, објашњава професорка Наталија.
„Бавила сам се спортом, играла сам за рукометну репрезентацију Молдавије, док нису одбацили нас из побуњеног подручја. Потом сам играла и у Украјинској женској рукометној лиги, као и на међународним такмичењима. Такмичила сам се за клуб ,Дњестар`.“
„Временом, постало је немогуће озбиљно се бавити рукометом у Придњестровљу. Нису нас примали на такмичења ни у Молдавији ни у Украјини. Желела сам да одем у Грчку и тамо наставим каријеру, али ме је тренер упутио у Србију. Тако сам, 8. септембра 1999. године, дошла у Женски рукометни клуб ДИН. Ту сам провела три године, а такмичиле смо се само у домаћој лиги. За време проведено у ДИН-у ме вежу лепе успомене.“
„Након годину дана проведених кући, поново сам се вратила у Ниш, где живим и данас.“
„У почетку, размишљала сам о повратку, али сам, временом, себе пронашла у новој средини. Имам двоје деце и не бих свој живот мењала.“
„Квалификована сам за професора руског језика, тако да сам нашла посао у просвети. Радила сам у више сеоских школа, а и сада радим у Гимназији „Бора Станковић“, у Правно-биротехничкој школи и у Основној школи „Мика Антић“. Има посла, али се осећа да је заинтересованост ученика за учење руског језика слаба.“
„Најлепше је када дође Масленица. Увек организујемо приредбу у школи, а учествују и ђаци који не уче руски језик. Активна сам и у Друштву Руса ,Наисус`.“
На Филозофском факултету у Нишу постоји Департман за руски језик и књижевност, а на департману је лектор руског језика и професор историје руског језика Олга Александар Трепезњикова.
У башти једне кафанице у Парку Светог Саве брзо видимо да се професорка Олга лепо уклопила у српску средину. Ми пијемо чај, а она кафу.
„У Србију сам дошла из града Кемерово у Сибиру 2014. године.“, каже наша причљива саговорница, те наставља: „Кемерово је рударски град до кога се четири сата лети из Москве. Поносна сам на културу Кемерова; у њему се припрема, уз помоћ државе, отварање филијале Маријинског театра опере и балета, затим Руског музеја и Руске академије музике Гњесиних.“
Како сте се одлучили да живите у Србији, три сата лета од Москве, али у супротном правцу од Кемерова?
„Овде ме је довела моја професија. У Кемерову сам, на Државном универзитету, завршила студије руског језика и књижевности на Филолошком факултету 2007. године. Потом сам докторирала (код нас кажу: ,одбранила кандидатску тезу`) 2012. године. Моја докторска теза има наслов ,Језички приказ ауторске модалности у Свечаним беседама Кирила Туровског`.“
„У Кемерову сам радила на Универзитету и у школи, а касније на Државном институту културе.“
„У Кемерову живи и ради професорка Светлана Стеванович, Рускиња удата за Србина. У априлу 2014. године, два професора нишког Филозофског факултета су цео дан летели авионом и дошли у Кемерово са задатком да регрутују лектора и професора за руски језик, те су се за помоћ обратили професорки Светлани, која ме је препоручила.“
„Брзо сам пристала. Било ми је занимљиво да се опробам у новој, страној средини, а желела сам и да видим Србију. У Ниш сам стигла на почетку предавања на Факултету, у октобру 2014. године.“
Како цените свој живот и рад у Србији сада, шест година по доласку овде?
„У Нишу сам врло лепо примљена. Српски студенти су добри, лепи, одговорни, пријатни, отворени (више него руски студенти) и врло заинтересовани за руску културу. Задовољна сам радом на Факултету, где сам пренела своја искуства из Русије.“
„Истичем да су српски студенти врло талентовани за стране језике, али и за друге области. Када припремамо програм за неку манифестацију, лепо науче текст на руском језику, и поезију и прозу.“
„Уопште, лепо сам примљена у нишкој средини. Нисам имала никаквих проблема, административних или било којих других. Овде је лепо живети, нарочито ми се свиђа клима (лето је дуже и топлије него у Сибиру) и истичем да је српска кухиња врло квалитетна. Овде се народ врло здраво храни.“
„Брзо по доласку, у време када нисам познавала српски језик, догодило ми се да ми не наплате кафу у кафићу када схвате да сам Рускиња. И шире гледано, види се да Срби воле Русе.“
Нисам вас питао, да ли сте с породицом дошли у Србију?
„У Србију сам дошла сама, али сам се удала претходне године. Србија је постала моја судбина.“
„Остаћу у Србији и даље и наставићу да радим на Факултету. Припремам уџбеник историје руског језика за овдашње студенте. Морам тако да учиним јер нам све више долази студената који нису учили руски језик и уопште га не познају, што раније није био случај.“
„Радим и на развијању културне, уметничке, научне и просветне сарадње Србије и Русије. Имали смо велике планове за ову годину, али нам је коронавирус много тога пореметио. Захваљујући залагањима ректора нашег института из Кемерова Александра Шункова и многих добрих људи из Ниша у последњих неколико година реализовали смо велики број руско-српских културно-уметничких догађаја, и наставићемо да радимо јoш више у будућности.“
Руски емигранти, интелектуалци, који су дошли у Ниш пре стотинак година, имају достојне наследнике и у нашем времену. Да ли смо спремни да искористимо прилику за унапређење сопствене културе која нам се тиме пружа као на тацни, судиће наредне генерације.
Драгана Костић
Овај медијски садржај је суфинансиран од стране Града Ниша, у оквиру медијског пројекта „Прошлост, садашњост и будућност Руса у Нишу“. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
