• BG

    Руси у Неготинској Крајини

     

    Део Србије који је географски најближи Русији је Неготинска Крајина. На овом простору, оивиченом планинама Дели Јован и Велики Гребен и трима рекама: Вратњанском реком, Тимоком и Дунавом, Русија и Руси су присутни вековима.

    О историји руско-српских односа на тлу Неготинске Крајине, распитали смо се код најмеродавнијих људи у Неготину. Наши саговорници су Никола Плавшић, виши кустос – историчар, сада у пензији стеченој радом у Музеју Крајине у Неготину и Ненад Војиновић, директор Историјског архива у Неготину.

    „У нововековној историји, прво, а врло значајно појављивање Русије у Неготинској Крајини, везано је за Први српски устанак.“, извештавају нас два неготинска историчара. „Тада је остварена српско-руска војна сарадња у борби против Турака. Током 1807. године, одреди руске регуларне војске, сачињени од око хиљаду и по војника, махом коњаника, прелазе Дунав и ступају у заједничку борбу с устаницима против Турске војске. Зна се да су се српски и руски војници први пут сусрели 7. јуна 1807. године.“

    „Између села Штубик и Малајница одиграла се велика дводневна битка у којој су Срби и Руси, под Карађорђевом командом, потукли бројнију турску војску, о чему сведоче и споменици који се још увек налазе у центру Штубика, код сеоске школе.“

    „Занимљиво је да су руску војску, добрим делом, предводили официри српског порекла.“

    „У Српско-турском рату 1876. године, помоћ Руса није изостала, али је била усмерена на места где су вођене највеће борбе – на Алексинац и околину.“

    „Врло је занимљива улога Русије у Првом светском рату у Србији. Русија је Дунавом достављала помоћ Србији у оружју и ратном материјалу, која је искрцавана на подручју Крајине, где је то једино и било могуће. На Дунаву је било и руске војске јер Србија није имала речну флотилу. Познато је да су руски речни бродови дејствовали по непријатељским ваздухопловима на Дунаву. У нашој литератури нема много података о Русима на Дунаву у Првом светском рату, али има чланака у стручним часописима на руском језику, које би требало превести.“

    „У Другом светском рату, улога Црвене армије је била одлучујућа за ослобађање Неготинске Крајине. Црвена армија, надирући са истока, први пут ступа на територију Србије 22. септембра 1944. године, прешавши Дунав код села Вајуга. О поменутом догађају и данас сведочи споменик у облику тростране пирамиде.“

    „Крајем септембра 1944. године, Црвена армија запоседа простор између села Кобишница и Буковче и сучељава се с јаким нацистичким снагама. У дводневној бици, Немци су поражени и напуштају Неготин, а у борби гине велики број совјетских бораца.“

    Можда су најлепши спомен страдању црвеноармејаца у Крајини стихови Константина Симонова „Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи“ (1941.), написани почетком рата. Сам Константин Симонов, као ратни извештач, био је на свим фронтовима – у Румунији, Бугарској, Југославији, Пољској, Немачкој, а био је и сведок последње битке за Берлин. Код нас, песник је боравио у крајинском селу Јабуковац 1944. године.

    Овако велика страдања руских и совјетских војника у Неготинској Крајини током ослободилачких ратова Србије немају потпуно одговарајућа обележја. Споменици Руским војницима из Првог српског устанка у Штубику су, ипак, скромни. Учешће Руса у Првом светском рату у Крајини није обележено никаквим спомеником.

    О споменицима најбројнијим жртвама, црвеноармејцима палим 1944. године, говори нам Драгољуб Филиповић, новинар у пензији, председник овдашњег СУБНОР-а.

    „Према нашим подацима, у Неготинској Крајини је, септембра и октобра 1944. године, страдало 657 совјетских војника, бораца Трећег украјинског фронта. У Јабуковцу је пало 94 војника, у Плавни 93, у Малој Каменици 79, у Неготину 64…“

    „После Другог светског рата, земни остаци црвеноармејаца су прописно сахрањени у местима где су погинули и изграђена су одговарајућа обележја.“

    „Међутим, касније су сви ти остаци пренети у велику гробницу у Зајечару, а споменици са места погибије су уклоњени! Једино је остала заједничка гробница у селу Штубик, у црквеној порти, где још увек стоји и споменик страдалим партизанима и црвеноармејцима. Овде је сахрањен 51 црвеноармејац.“

    Посетили смо село Кобишницу, где су вођена највећа битка Црвене армије и нациста. Старији мештани нам показују место, у центру села, у близини споменика страдалима у Првом и у Другом светском рату, где су били сахрањени страдали совјетски војници, на коме је постојало и мање обележје. Посмртни остаци су однети у Зајечар, а споменика црвеноармејцима више нема.

    О захвалности народа овог краја на помоћи коју је пружила Црвена армија у ослобођењу од фашизма, сведочи и једна занимљивост. После Рата, села Буковче и Кобишница су, неколико година, имала заједничко име – Толбухиново.

    „Наша жеља је“, обавештава нас Драгољуб Филиповић, „да поново обележимо места на којима су црвеноармејци погинули. У местима где је пало више од пет војника, подигли бисмо споменике или спомен плоче, а у местима с мање од пет погинулих, мање спомен плоче. Написали бисмо имена погинулих, која су нам позната.“

    Нису Руси у Неготинској Крајини били присутни само у ратно време. О присуству Руса између два рата говори нам Ранко Јаковљевић, правник из Кладова, запослен у Катастру у Неготину, иначе историчар – аматер. Издао је Ранко Јаковљевић и књигу под насловом „Руси у Србији“.

    „Између два светска рата, у Кладову је произвођен кавијар, за који кажу да је био квалитетнији од руског. То су омогућиле два услова. Пре изградње брана на Дунаву, овде је ловљена риба из реда Моруна, из које се добија кавијар. Међутим, производње кавијара не би било да се у Србију није доселио царски генерал Лав Денега, који је познавао технологију конзервирања кавијара.“

    „Велики број Руса је чинио интелектуалну елиту Кладова и Неготина пре Другог светског рата. Траг су овде оставили Руси као професори, лекари, инжењери, свештеници…“

    „У вези с овим, треба поменути и, у суштини негативну, личност кладовског среског начелника Леонида Чудновског. Господин Чудновски, руски емигрант, био је годинама на положају среског начелника овде, на стратешки врло важном месту. Показало се да је Леонид Чудновски немачки агент и издајник. У Априлском рату, у сарадњи с још једним емигрантом, новинаром Александром Ланиним, омогућио је окупатору да без отпора заузме Кладово.“

    Све што смо изнели, сада је већ историја.

    Руса у Неготинској Крајини има и данас, а њихова улога је врло значајна и у нашем времену. Али, о тој теми, у наредном чланку.

    Кладово, Неготин, септембар 2019. године

    Текст и фото: Љубомир Костић

    (Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com