Прекид непријатељстава у Сирији углавном се некако одржава, без обзира на повремена кршења, која кључни страни актери кризе у тој земљи не сматрају толико озбиљнима да би дозволили расправу о њима. За сада су, изгледа, задовољни што се на сиријским ратиштима гине мање него пре суботе, када је делимично примирје ступило на снагу, што су најзад створени услови за доставу хуманитарне помоћи некима од 500.000 становника заробљених у опкољеним градовима и што би све то можда могло бити довољно да се 7. марта настави с мировним преговорима.
Али, ако и успеју да представнике сукобљених страна доведу за преговарачки сто, још није на видику приближавање ставова које би слутило на договор и враћање Сирије у нормално стање. Није извесно да би томе водила и идеја о федерализацији те државе, о којој се већ дуго спекулише, да би је ових дана, како је пренео Ројтерс, заменик руског министра спољних послова Сергеј Рјапков оценио као прихватљиву под условом да је не наметне нико са стране и да то обезбеди да сиријска нација буде јединствена, секуларна, независна и суверена.
Тешко је, међутим, видети како федерализација може значити било шта друго осим, мање-више, замрзавања тренутне поделе Сирије на део којим доминира алавитски, то јест шиитски режим Башара ел Асада, онај у којем су бројни сунитски побуњеници и област којом господаре Курди. Нема разлога да се претпостави да Русија жели истрајавање таквог стања, али можда је изјава Рјапкова сигнал да се прибојава како је то једини начин да се постигне какав-такав дуготрајнији мир.
Тешко је видети како федерализација може значити било шта друго осим, мање-више, замрзавања тренутне поделе Сирије на делове које контролишу различите сукобљене групације
Цементирање садашње расцепљености Сирије, кад већ није могла да се сруши Асада, као да прижељкује Саудијска Арабија, која опет поручује да би ускоро могла послати копнене трупе на сиријску територију, наводно да би се бориле против Исламске државе (ИД). Ријад, међутим, од летос не учествује ни у ваздушним ударима против ИД, вероватно зато што је превише обузет војном интервенцијом у Јемену и финансијским потешкоћама. Циљ евентуалног упада саудијских јединица у Сирију, ако им то дозволе САД, пре би био да стави до знања Асаду, који је до суботе напредовао помоћу руских авиона, да не сме покушати да читаву земљу поново стави под контролу.
И Турска, која такође прети уласком својих снага у Сирију, одједном се сетила како је још летос најавила да ће у својој „борби против свих терориста” гађати не само положаје Радничке партије Курдистана у Ираку, него и таборе „калифата” у Сирији. По њима једва да је избацила покоју бомбу, да би ових дана почела да туче по ИД – можда настојећи да ојача своје оправдање ако се одлучи за копнени продор у Сирију, можда само шаљући поруку Асаду и Курдима да и њих могу лако узети макар на нишан артиљерије јер се положаји џихадиста које је Анкара гађала налазе око Алепа, где су се ушанчиле режимске и курдске снаге. Али, изгледа да Турска, кад јој је толико стало до пораза „калифата”, ипак још није потпуно затворила своју границу како борци и оружје за ИД не би преко ње могли да се пребацују у Сирију. Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров јуче је, како је јавио Интерфакс, затражио од Турске да напокон то учини.
Америка је у међувремену наставила с ваздушном подршком курдским снагама које потискују ИД из провинције Хасака, важне јер повезује сиријски град Раку, који је „калиф” Абу Бакр ел Багдади прогласио својом престоницом, и Мосула, највећег упоришта ИД у Ираку, земљи где је та џихадистичка организација и настала. Курди су у Хасаки заузели још један град, али даље од тога се о тренутној америчкој стратегији за Сирију може само спекулисати. Не зна се какве операције спроводи 200 америчких специјалаца однедавно распоређених у Ираку да би тамо и у Сирији ударали на мете из ИД. Још мање је јасно шта је амерички план Б за Сирију, за који је Вашингтон ставио до знања да постоји, да би га ових дана споменула и Саудијска Арабија, али опет не наговештавајући ниједан детаљ. Русија инсистира на томе да се остане при плану А, односно преговорима по програму усаглашеном још крајем прошле године у Женеви, и да, заправо, план Б и не постоји.
За преговоре, међутим, тек треба видети да ли ће се заиста наставити 7. марта. Наиме, услов опозиције за то је, између осталог, био и да Асад и Руси престану с бомбардовањем њихових положаја, за шта тврде да се није десило. Сиријски председник је, пак, у интервјуу за немачку телевизијску станицу АРД, чије изводе је пренео Ројтерс, изјавио да су побуњеници ти који крше примирје и да је режим то досад толерисао како би дао шансу прекиду непријатељстава да заживи, али да и томе постоји граница.
