У анкети коју је недавно спровео кинески Универзитет за спољну политику, тамошњи политиколози су оценили да је најбољи инострани познавалац Кине професор америчког Универзитета „Џон Хопкинс” Дејвид Лемптон. Његова последња књига „Следити лидера – Руковођење Кином од Денг Сјаопинга до Си Ђинпинга” преведена је и код нас у издању Центра за међународну сарадњу и одрживи развој који води Вук Јеремић. Тим поводом професор Лемптон је боравио у Београду и за „Политику” говорио о изазовима глобалне политике које у великој мери дефинишу односи САД и Кине.

Шта сте имали на уму када сте рекли да се односи Америке и Кине приближавају прекретници, али да се још нису „сурвали низ литицу”?

Ако погледамо историју сино-америчких односа, морамо да се вратимо на време када се председник Никсон срео са Мао Цедунгом 1972. Тада је разлог био војностратешки, да би се направио баланс у односу на СССР. После 2008. исти војностратешки аспект постао је изразито негативан у односима Пекинга и Вашингтона. Сведоци смо тензија у односима са Кином у Јужном кинеском мору, затим у вези са нашим савезом са Јапаном, Јужном Корејом. И ја сам ту заправо говорио о томе да је почео да се урушава један од носећих стубова на којима почива однос двеју земаља.

Шта мислите да би конкретно могло да се уради да се ти стубови оснаже?

Кинески председник Си Ђинпинг је у ишчекивању 19. партијског конгреса 2017. после чега ће уследити значајне промене у партијском руководству. Такође, пред нама су амерички председнички избори, па је очигледно да су политичке елите обе земље заглибљене у жестоку унутрашњополитичку борбу. То увек значи да политичари користе запаљив речник како би освојили поене код куће и тешко је замисливо да наши лидери повуку значајне спољнополитичке потезе. На дуге стазе мислим да је важно да Кина разувери своје суседе који због неких њених потеза страхују по своју безбедност. Наиме, кад се осећају несигурно, они долазе у САД и траже заштиту. Америка, са друге стране треба да прилагоди своју економску и безбедносну стратегију у Азији. Основни проблем је што се ослањамо на традиционалну безбедносну архитектуру и пет савезника (Јапан, Јужна Кореја, Филипини, Аустралија и Нови Зеланд).

И све то у оквиру Обамине стратегија о пребацивању тежишта америчке спољне политике са Блиског истока на Пацифик, фамозног „азијског стожера”…

Можемо рећи да је азијски стожер убрзао пад у америчко-кинеским односима. Ту најпре говоримо о војној димензији, појачавању присуства наше морнарице у региону. Учинили смо много тога што је натерало Кину да доктрину „стожера” доживи пре свега као војну иницијативу, а затим је дошао Споразум о Транспацифичком партнерству (ТПП) у који није била укључена Кина. Због свега тога Пекинг је закључио да је оваква политика уперена против њега. Не мислим да је то била почетна идеја и циљ ове иницијативе, али је изазвала стање нараслог међусобног неповерења.

Ипак, често се каже да је Кина велика потенцијална опасност за америчке националне интересе, по неким ауторима већа и од Русије. Шта ви мислите?

Ако погледате говор нашег министра одбране почеком фебруара, он је Русију и Кину оценио као отприлике подједнак проблем за америчку безбедност. Али мени се чини да постоји много више позитивних страна у нашем односу са Кином него у односу са Русијом. Економије су нам испреплетене, у САД студира више од 300.000 студената из Кине, а врло мало из Русије. Дакле, економских и културних веза са Русијом готово да нема, док их је много са Кином. Зато је великим изазов како да водимо рачуна о безбедносној димензији нашег односа са Кином а да не поткопамо позитивне стране као што су културна и економска. Због тога бих рекао да је Русија већи проблем за Америку од Кине.

Каква ће бити америчка политика према Кини после председничких избора и формирања нове администрације? Ако претпоставимо да су најизгледнији кандидати Хилари Клинтон и Доналд Трамп.

Једина ствар која је сигурна јесте да ћемо имати нову администрацију. Господин Трамп сваког дана мења своју политику и веома је тешко рећи како ће она изгледати за годину дана, у случају да буде изабран. Ипак, верујем да на крају ипак неће бити председник. Можда нисам у праву, али ми се чини да то није највероватнији сценарио. Уколико, ипак, победи мислим да ће се, имајући у виду његову позадину као пословног човека, фокусирати на економска питања, а да ће неке контроверзне изјаве које је давао током кампање – једноставно ишчезнути.

А уколико Хилари Клинтон постане председница?

Када је њен муж започео свој први мандат као председник односи Кине и Америке нису били најсјајнији, али у току његовог председниковања постали су стабилнији, и то највише захваљујући економској повезаности. Због тога мислим да је секретарка Клинтон научила нешто из политике свог мужа и да би њена дипломатија према Кини могла да представља континуитет са нашом пређашњом политиком. Пекинг је нервозан због могућности њеног избора јер је 1995. одржала жесток говор о људским правима у Кини. А док је била државна секретарка била је једна од архитеката доктрине „азијског стожера”.

————————————————————————

Србија да прати светска искуства изградње кинеске железнице

Како гледате на кинеску иницијативу „новог пута свиле”, односно политику „Један појас – један пут”? Главни део пројекта у овом делу Европе јесте изградња пруге Београд–Будимпешта.

Кина је развила одличан и веома практичан систем железница на свом терену и сада покушава да тај систем извезе у иностранство, па је стога разумљиво због чега је заинтересована за железницу Београд–Будимпешта. Сличне кинеске иницијативе за изградњу железнице постоје у Индонезији, Филипинима, Мексику и чак у САД, и то је веома компликовано. Због тога морамо да сачекамо да видимо шта ће се договорити јер финансијски аранжмани могу да буду тешки у смислу отплате кредита и слично. Пројекат у Индонезији на пример подразумева да пруга пролази кроз базу ратног ваздухопловства, што се њима наравно не допада. На Тајланду је рецимо искрснуо проблем око тога ко ће да убира приход од пословања дуж руте железнице и на које време. Да сам на месту Србије ја бих много проучавао друге примере по свету и онда бих то употребио као наук да унапредим сопствену преговарачку позицију. Али са тачке гледишта путника могу да кажем да је кинеска железница, макар она у Кини, мој први избор за путовање на далеке дестинације, много пре него авион.