Суочена са сталним оптужбама да врши сајбер нападе и претњама чланица НАТО-а да ће на њих оштрије одговорити, Русија се спрема и за могућност да једног дана буде искључена са интернета. До 1. априла, када Дума гласа о нацрту закона који предвиђа већу независност руског интернета, планирано је да се спроведе кратко пробно искључење са глобалне мреже. Циљ је да се установи могу ли руски провајдери, како им предложени закон налаже, да одрже локалну мрежу у случају сајбер напада или ако стране силе по казни изолују земљу. Пошто досад ниједна земља није намерно искључена са интернета, а и сама процедура би била компликована, критичари упозоравају да је крајњи циљ пуна контрола над руским интернетом, односно да Москва полако прави цензорски зид по узору на кинески.
Према писању руских медија, провајдери подржавају циљеве предложеног закона, али се не слажу око тога како треба спровести пробно искључење и сматрају да ће оно изазвати велике поремећаје у руском интернет саобраћају, наводи ЗДНет.
Овај технолошки портал подсећа да руска влада годинама ради на пројекту осамостаљивања домаћег интернета од глобалне мреже, коју је Владимир Путин 2014. описао као „пројекат ЦИА”. Руски званичници су 2017. саопштили да планирају да се до 2020. године 95 одсто руског интернет саобраћаја обавља кроз домаћу инфраструктуру. Већ је изграђен локални пандан Систему интернет домена (ДНС), глобалном адресару који представља срце интернета и који је формално под управом невладине калифорнијске организације Ајкан (ICANN). Руска „резервна копија” тестирана је 2014. и поново прошле године и она ће бити окосница руског интернета (Рунета) када га провајдери на кратко буду одсекли од остатка света.
Током планиране пробе подаци који се буду размењивали између руских грађана и организација остали би у оквиру националних граница. Провајдери би требало да покажу да су способни да усмеравају податке ка тачкама рутирања под контролом владе. Критичари кажу да је крајњи циљ да сав саобраћај на руском интернету иде преко контролисаних тачака и да предложени закон треба посматрати као део напора да се цензуром отклони претња изазивања друштвене нестабилности преко друштвених мрежа.
Кинески „ватрени зид” такође контролише тачке рутирања, а филтерима, блокирањем кључних речи и одређених сајтова, кинеска држава настоји да део глобалног интернета буде невидљив за њихове грађане. Они могу делимично да заобиђу цензуру коришћењем виртуелне приватне мреже (ВПН), која маскира локацију рачунара, али их власти повремено сузбијају.
Један од предлагача руског закона, који је добио подршку посланика Думе у првом од три гласања, јесте Андреј Луговој, бивши агент КГБ, ког Британци сумњиче да је отровао руског шпијуна Александра Литвињенка 2006. у Лондону.
Андреј Свинцов, заменик шефа комитета Думе за информациону политику, рекао је за америчке медије да је време да Русија обезбеди свој део интернета и да је нужно да земља формира нову информациону инфраструктуру као што гради војну или саобраћајну.
Аутори закона предвидели су да ће за то бити потребно око 20 милијарди рубаља (304 милиона долара). Интерфакс је известио да је у буџет већ укалкулисано 1,8 милијарди рубаља за одбрану руског интернета.
Према речима посланика Вадима Денгина, Москва је закључила да, ако је Запад спреман да је искључи из међународног банкарског система СВИФТ, како је више пута претио, вероватно је спреман и да је дисконектује са мреже. Амерички специјални представник за Украјину Курт Вокер рекао је крајем прошле године за време кризе у Керчком мореузу да је искључивање Русије из СВИФТ-а „нуклеарна опција која ће све много коштати”, али да „мора да буде на столу док Русија и даље врши агресију на суседе”.
Идеју суверенитета на интернету као начина да земља успостави контролу над својим интернет простором први је промовисао творац Великог ватреног кинеског зида Фанг Бинсинг 2011. године. Три године касније, када је преседник Си Ђинпинг изнео своју визију сувереног интернета, Русија је већ била спровела прве пробе како би изгледало да Рунет буде одсечен са глобалне мреже и закључила да је веома рањив. Две земље су од тада потписале низ билатералних споразума у којима се залажу за своју визију сувереног националног интернета. Критичари кажу да је афера „Сноуден” била одличан изговор за владе, посебно ауторитарне режиме, да инсистирају на контроли над националним интернет саобраћајем, што може да има катастрофалне последице по е-трговину и људска права.
