Вишевековни блиски односи српске и руске културе проистичу из низа етничких и историјских околности.
Натпис на споменику палим руским добровољцима у Српско-турском рату у Алексинцу
Српски и руски народи припадају истој словенској заједници, и, без обзира на географску удаљеност, њих зближава не само језичка сличност, већ и одређени историјски догађаји. Треба нагласити историјско-културне чињенице, које зближавају оба народа; корене те сличности налазимо у припадању руског и српског народа православној породици хришћанских народа.
Међу најранијим очуваним споменицима који сведоче о руско-српским културним везама налазе се дела ликовне уметности: фреске српских светаца Саве, Симеона Мироточивог и кнеза Лазара у Архангелској саборној цркви Московског Кремља. У ХIХ веку руска интелигенција са усхићењем је читала Пушкинове препеве српских народних
Препев српских народних песама на руски језик, примерак из Универзитетске библиотеке „Никола Тесла“ у Нишу
песама из збирке Вука Караџића. Ови препеви су штампани у његовој збирци «Песме западних словена». Пушкин је написао и неколико властитих песама у стилу српске народне поезије. Похвално је писао о њима и Фјодор Достојевски. Фактички то су била прва сведочанства о представљању лика српског народа и његове језичке културе у редовима руске интелигенције. Управо тада почиње и упознавање са великом руском књижевношћу у Србији, које није престало до данас.
Званични међусобни односи Русије и Србије почињу 1838. године, када се отвара први конзулат Русије у
Надгробни споменик генералу Угличинину у Великом Градишту
Кнежевини Србији. Односи између Србије и Русије нису увек били пријатељски и у различита времена њих је обележавала одређена напетост и недовољно узајамно разумевање. У XIX веку, у време ратова са Турском, Русија је била једна од малобројних држава која је на одређени начин утицала и помагала успостављање српске државности. За време Првог светског рата Русија је била савезница Србије и узела је активно учешће у њеном спашавању и очувању на политичкој мапи света. У вези са тим српски народ и Срби, резумевајући ту чињеницу, увек се са захвалношћу односили према Русији и Русима, а нарочито када су примали код себе руске избеглице, помагајући њима у налажењу смештаја и социјалним
Споменик црвеноармејцима у Великој Дренови код Трстеника
давањима. Што се тиче преузимања власти бољшевика након социјалистичке револуције 1917. године, Срби, углавном, нису са симпатијом гледали на бољшевички режим и сматрали су га неприродним, антируским, братоубилачким и привременим. Периодом посебно затегнутих односа са Србијом сматра се период стаљинистичког режима. Након смрти Стаљина, билатерални односи су се обновили, у многоме се побољшали, али Београд се држао одвојено у социјалистичком свету. Морамо такође рећи, да су још 1944. године Руси у редовима Совјетске армије ослобађали град Београд (Срби су прихватили совјетског војника као ослободиоца), а више од три стотине
Спомен-плоча на Здравственом центру у Прокупљу
добровољаца из Русије узели су активно учешће у ратовима на тлу бивше Југославије на српској страни.
Један важан историјски догађај довео је до изузетног јачања ових веза. Након октобарског преврата 1917. године, из Русије у Србију су емигрирали десетине хиљада Руса. Културна делатност емиграције имала је огроман значај како за културни развој Србије, за јачање српско-руских културних веза, тако и за властиту културу Русије. То је била култура «руских ван Русије», или култура «Русије у иностранству», али она је ипак остала саставним делом руске културе у целини.
Културна достигнућа руских емиграната у Србији су многобројна и разнолика и обухватају скоро цео спектар научног и ликовног стваралаштва. Стотине руских научника, сликара, лекара, инжењера и официра стигли
Зграда Старе поште у Панчеву
су у Србију. Сви они су сачували свој национални статус у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и имали су потпуну пажњу и поштовање од стране државе у коју су избегли. Огромни научни и људски потенцијал Руса у изгнанству подстакао је развој Србије у области културе и уметности. Имена руских научника, таквих као Ласкарев, Салтиков, Билимович, Фармаковски и други, до данашњег дана са поштовањем се изговарају у Академији наука Србије и на српским универзитетима. Много познатих руских архитеката тог доба је избегло из Русије. Велики део њих судбина је довела у Србију, где су они оставили значајан траг у архитектури српске престонице Београду, а такође и другим градовима.
Стари задружни дом у Малчи код Ниша, пројектовао Александар Медведев
Најпознатијим је свакако био Николај Петрович Краснов, који је урадио пројекат зграде владе Србије, Министарства иностраних послова, краљевски дворац на Дедињу, цркву Ружицу и много других зграда, које су и данас спадају у ремек-дела архитектуре. Његови колеги и сународници: Василиј Баумгартен, Сергеј Смирнов, Василиј Андросов, Валериј Сташевски и Григориј Самојлов такође су допринели савременом и лепом изгледу центра Београда. Цела Србија је пуна сличних примера. Споменик у центру Власотинаца је пројектовао архитекта Краснов. Руси су оставили значајан траг и у Војводини. Примера је много, а то су културна достигнућа Руса у та времена: 1) уметничка дела – иконе
Споменик генералу Михаилу Чељусткину на Старом гробљу у Нишу
Ивана Васиљевича, сликара Патријарха Арсенија IV у Крушедолу и Бођанима, иконе у цркви Преображења Господња у Панчеву, иконостас у цркви Пресвете Богородице у Моровићу и др.; 2) споменици, као што је споменик генералу Врангелу у Сремским Карловцима, руски војни споменици из времена Првог светског рата у Новом Саду (Петроварадинско војно гробље и Успенско гробље), Сомбору, Зрењанину, Сенти, Белој Цркви, Кикинди и другим местима, споменици Црвеној Армији (у Врбасу и др.), Спомен- парк Сремског фронта; 3) зграде, које су пројектовале и изградили Руси у Војводини (зграда Старе поште у Панчеву и др.); 4) материјални трагови руског присуства у
Дела руских уметника у Музеју у Зајечару
Војводини, који се чувају у музејима, архивама и приватним колекцијама. Руси су оставили траг и на Косову и Метохији. По целој Србији у музејама и историјским архивима, а такође у другим установама могу да се нађу вредни материални трагови руске културе. Довољно је споменути уметничка дела у музејама Зајечара, Ниша и Пирота. У Србији у одређеним круговима се често свесно се поставља питање: «Када је Русија нам помогла?». Због тога, до би дали одговор на ово и друга слична питања, редакција портала novostidana.rs и Друштво сународника и пријатеља Русије «Свеславица» (г. Крушевац) припремили су циклус чланака, који ће дати информацију о доприносу Руса у културу Србије: о уметничким делима, архитектурним споменицима, школским институцијама, другим споменицима културе. Данашњи културни живот Руса у Србији биће презентован кроз активности културно-просветних удружења Руса и разговорима са руским представницима културе, који су се родили на територији Србије или су се преселили овде. Пажљиво ћемо пратити културни догађаји и акције везане за Русе и Русију које се реализују у Србији. Предлажем да посебну пажњу обратимо на материјале о младим представницима културе руског порекла. Представићемо радове савремених сликара и других представника културе, чланова руске заједнице у Србији. Пример може да буде, рецимо, Викторија Николић, сликарка на стаклу из Крушевца. Руси у Србији стално организују низ културних манифестација, посвећених националној култури, укључујући музику, плесове, фолклор и старе занате. Ови догађаји треба да се на адекватан начин представе публици. Допринос Руса културном развоју Србије и културне везе двају народа биће описани на овом порталу. На порталу novostidana.rs објавиће се 15 чланака са фото-галеријама. Сви текстови ће бити двојезични и публиковаће се на српском и руском језику.
Вјачеслав Александрович Гурјанов
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
