• BG

    Руска национална мањина на Косову и Метохији

     

    Руска национална мањина је присутна на читавој територији Републике Србије, па и на Косову и Метохији.

    О животу Руса на Косову и Метохији смо разговарали с Раисом Цветковић, пре удаје Раиса Евгениј Макушина.

    „Пореклом сам из града Гус Кристални из Владимирске области у Русији.“, каже госпођа Раиса. „Завршила сам Учитељски факултет и радила као учитељица.

    Мој супруг је био на туристичком путовању, па смо се тако упознали и ја сам се преселила у село Доња Србица код Призрена, на путу према Ђаковици, 18. марта 1994. године.“

    „На Универзитету у Приштини сам, потом, завршила студије руског језика, тако да предајем на Учитељском факултету у Лепосавићу.

    Није ми тешко да подучавам руском језику будуће учитеље.“

    „У Метохији смо живели до 13. јуна 1999. године, када смо морали да се преселимо у Крушевац, где и сада живимо у својој кући.

    Било је мучно селити се у другом стању с трогодишњим дететом, али стигли смо аутомобилом до Крушевца.“

    „Породично имање су заузели Албанци, али нисмо желели да продамо ништа од имовине.

    Услова за повратак и живот Срба у Доњој Србици нема, тамо да тамо више нема ни једног Србина.

    Иначе, наглашавам да се комшије Албанци према нама сасвим уљудно односе.“

    Има ли још сличних судбина Руса на Косову и Метохији?

    „Поуздано знамо да на Косову и Метохији живи најмање петсто Руса, али не знамо њихов тачан број.

    Највећи део чине Рускиње удате за Србе са Косова и Метохије које су се лепо уклопиле у српске средине.

    Ни мени није било тешко да се, по удаји, уклопим у нову средину коју одликују очуван патријахални менталитет и породичне вредности.

    Из таквих бракова је рођен велики број деце.“

    „Пре неког времена, организација “Рос сарадња“ је тражила податке о деци Руса на Косову и Метохији млађој од десет година.

    Нашли су преко двеста породица.“

    „Руси на Косову и Метохији данас махом живе у срединама у којима живе и Срби. Руса има у Косовској Митровици, Лешку, Лепосавићу, Вучитрну, Грачаници, Лапљем Селу…

    Није ми познато да на Косову и Метохији има мешовитих албанско-руских бракова и Руса који живе у албанским срединама, али то не значи да тако нешто не постоји.“

    Има ли будућности за руску заједницу на Косову и Метохији?

    „Будућност Руса на Косову и Метохији је везана за развој Србије уопште и за развој српске заједнице на том простору. Уздамо се у помоћ државе Србије.“

    Када говоримо о Русима на Косову и Метохији, дужни смо да кажемо неколико речи о Григорију Степановичу Шчербину, великом пријатељу Срба.

    Григориј Шчербин је потекао из скромне занатлијске породице у Чернигову, данашњој Украјини.

    Иако скромног порекла, студирао је оријенталне језике у Москви и посветио се дипломатској каријери.

    Служећи као дипломата у Скопљу (тада у Турској царевини), на Цетињу и у Скадру (такође у Турској царевини), Григориј Шчербин је добро упознао недаће Срба у распадајућој Турској и често их узимао у заштиту.

    Русија, у жељи да заштити православни народ у Старој Србији, отворила је, 1902. године, после конзулата у Скопљу и у Призрену, и конзулат у Косовској Митровици.

    За конзула је постављен перспективни дипломата Шчербин.

    Била су то тешка времена.

    У Руској царевини покушаји реформи окошталих феудалних друштвених односа наилазе на отпор различитих кругова национално, верски и класно врло сложеног друштва.

    Велики отпори променама у друштву постоје и на Косову и Метохији.

    Албанци почињу да воде антисрпску политику, аустро-угарски агенти вршљају и подбуњују народ, бегови се боје губитка вековних привилегија; насиље, неправда и несигурност на све стране.

    Албански првак Иса Бељотинац организује отпор отварању Конзулата у Косовској Митровици, а у Ђаковици се одржава протестни скуп који доноси закључак – протерати конзула из Митровице.

    У марту 1903. године, Конзулат, ипак, очиње да ради, од почетка се стављајући у заштиту Срба, али на Косову избија побуна Албанаца.

    Пошто су похарали Вучитрн и отерали тамошње Србе, побуњени Албанци нападају Косовску Митровицу.

    Регуларна турска војска одбија напад јаком артиљеријском ватром, убивши између двеста и триста нападача.

    Григориј Шчербин учествује у одбрани града.

    Сутрадан, у пратњи неколико војника, обилази положаје и бива жртва атентата.

    У њега пуца један каплар из околине Липљана, по договору с албанским првацима.

    Конзул Шчербин није одмах подлегао повредама. И султан из Цариграда и краљ из Београда шаљу лекаре да га спасу, али тадашња медицина не може да помогне – конзулу су тешко оштећени унутрашњи органи.

    Кажу да су последње речи Григорија Шчербина биле: „Ја сам прва жртва у новој српској историји за ослобођење Старе Србије“.

    Крушевац, август 2019. године

    Драгана Костић

    (Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com