Писале су „Новости дана“ о Русима у Крушевцу, и у данашњем и у прошлим временима. Писали смо о раду овдашњег Удружења „Свеславица“, о различитим догађајима везаним за Русе и Русију, о споменицима Русима погинулим за ослобођење Србије подигнутим у Крушевцу и околини, али нисмо писали о документима и књигама на руском језику и о Русима. Другачије речено, пропустили смо да нешто кажемо о сведочанствима присуства Руса и руске културе у Крушевцу сачуваним на традиционални начин – на папиру.
Да бисмо отклонили описани пропуст, упутили смо се, где другде, у библиотеку. У Народној библиотеци у Крушевцу нас о руским књигама извештава Снежана Ненезић, директор Библиотеке.
„Руска књига је у Крушевцу дуго присутна. Знамо да је пре Другог светског рата постојала руска библиотека у Соколском дому, али не знамо шта се догодило с фондом ове библиотеке.“, каже нам директорка.
„У данашњем фонду Библиотеке има више од хиљаду наслова на руском језику. Имамо различиту литературу на руском – белетристику, укључујући класична дела руске књижевности и преводе на руски језик класика из других земаља, затим стручну литературу, па и књиге за децу. Периодику на руском језику немамо, мада је било разговора и о томе. Водимо посебан инвентар књиге на руском језику.“
„Фонд на руском језику садржи и књиге издате у годинама после Другог светског рата, књиге касније набављене на различите начине, а највише новијих књига, врло лепо опремљених, добили смо од Руског дома из Београда.“
„Фонд Библиотеке на руском језику не би био тако богат да није једне наше Рускиње, Ирине Миљковић, која често и позајмљује књиге од нас.“, завршава директорка Ненезић.
Како су нам рекли у Народној библиотеци, круг корисника који се занимају за књиге на руском језику је доста узак, нарочито од када је завладала актуелна епидемија. Чим нема наставе руског језика у школама, нестаје занимање за руске књиге.
Друго место у Крушевцу, које смо посетили, је Историјски архив у Крушевцу. Овде нас је примила Зорица Љубоја, познавалац историје Руса у Крушевцу.
„У Историјском архиву има докумената који сведоче о присуству Руса у Крушевцу дубоко у прошлост, али ја сам издвојила неколико старијих књига које ће читаоцима, мислим, бити занимљиве.“, вели госпођа Љубоја.
„Најзанимљивија је књига ,Свечаност одкрића споменика на Рујевици код Алексинца`, издата 1881. године.“
Овде ћемо начинити дигресију и подсетити читаоце да је у Српско-турском рату 1876. године учествовао велики број добровољаца из Русије, од којих је много погинуло у борбама. Захвални Срби су погинулим руским борцима подигли споменик на брду Рујевица код Алексинца (сада изнад Аутобуске станице), а споменик је свечано откривен у новембру 1880. године, о чему управо говори књига, сада похрањена у Крушевачком архиву.
„У књизи је детаљно описана свечаност откривања споменика, као и сам споменик, наведено ко је све од виђенијих личности томе присуствовао, а описано је и свечано расположење народа и захвалност браћи из Русије.“
„Посебну вредност овој књизи даје посвета, исписана црним мастилом при врху насловне корице. Према посвети, књигу генерал Черњајев поклања Арси Дреновцу 1881. године.“
И овде ћемо начинити кратку дигресију и подсетити да је генерал Михаил Григоријевич Черњајев био вођа неколико хиљада руских добровољаца с којима је дошао у Србију, а затим је био и главнокомандујући српске војске на Моравском фронту 1876. године.
Арса Дреновац је био народни посланик вароши Крушевца, изабран децембра 1881. године на допунским изборима.
„Генерал Черњајев је учествовао у изградњи и откривању споменика, па је књигу о томе поклонио политичару Дреновцу. Књигу је, касније, и Архив добио на поклон.“
Посвета је исписана на српском језику, Вуковом ћирилицом, тако да ми данас немамо двојбе – генерал је добро познавао српски језик и правопис.
Познавао је генерал Черњајев и политички и друштвени живот Србије тог времена. Књигу о откривању споменика руским добровољцима поклонио је радикалском народном посланику, љутом противнику режима Кнеза (мало касније Краља) Милана, и то баш убрзо пошто је српски владар врло хладно, готово с одбацивањем, примљен у званичну посету Руском двору. Краљ Милан је уговорио Тајну конвенцију с Аустроугарском, а руски генерал је, очигледно, желео добре односе са српском опозицијом.
„Чувамо и примерак књиге академика Державина ,Поријекло руског народа`, преведене и издате у Загребу 1948. године.“
„Имамо још занимљивих књига на руском језику или у вези с Русима и Русијом. Рецимо ,Примери књижевнога језика руског.`, одштампани у Државној штампарији Краљевине Србије 1911. године, или ,Историја Русије`, издата у Београду 1939. године, као превод на српски са француског језика, чији су аутори Павле Миљуков, Шарл Сењобос и Луј Езенман.“
Да опет дамо историографску напомену, поменути Павле Миљуков је био вођа партије Кадета (уставних демократа), пре и за време револуција 1917. године и министар у привременој влади. Ради се о личности која не само да је познавала историју Русије свог времена, већ је учествовала у њеном стварању. С друге стране, Павле Миљуков је био и врхунски интелектуалац, професор Московског универзитета пре Првог светског рата.
„Историја Русије говори о читавој њеној историји, од настанка државе до стаљинизма, а нарочито је значајно то што о збивањима у Русији крајем деветнаестог века и све до Октобарске револуције говори један од најистакнутијих руских политичара тог времена.“
„Документи и књиге из наших фондова су доступне истраживачима, уз поштовање јасно одређених правила.“, завршава госпођа Љубоја.
Према изнетом, драги Крушевљани, имате могућности да се упознате с руским језиком, књижевношћу и културом, па изволите. Извора за тако нешто у Крушевцу има.
Преносимо само напомену наших саговорника да старе и ретке књиге не служе за разбибригу и ради задовољења површне радозналости, већ да се чувају и да су доступне ради озбиљних историјских и других научних истраживања. Ко жели да прекрати време уз руску књигу, може да изабере нешто од новијих, веома лепих издања.
Љубомир Костић
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
