Русија је наставила да јача своје војно присуство на Блиском истоку коришћењем базе у Хамадану, у северозападном Ирану, одакле су други дан заредом њени ратни авиони полетели ка циљевима у Сирији.
Москва и Техеран од почетка рата подржавају сиријског председника Башара ел Асада, али ово је први пут да се руска армија у тој кампањи послужила иранском територијом. Штавише, колико је познато, ово је први пут и да је било који страни војник ступио на тле Ирана још откако је 1979. године у Исламској револуцији свргнут проамерички режим шаха Мухамеда Резе Пахлавија. У Иран је раније ове године допремљен и противваздушни ракетни систем С-300 руске производње, чију су испоруку годинама спречавале међународне санкције због нуклеарног програма Техерана, и то је сигнализирало све ближе односе две земље.
Осим што је под њеном контролом тамошња лука Тартус, последња војна база коју Кремљ има на Медитерану и Блиском истоку, што је свакако био један од мотива за интервенцију на Асадовој страни, Русија је у Сирији недавно успоставила и ваздушну базу у Хмејмиму. За њу је најављено да неће бити демонтирана ни након што је руски председник Владимир Путин у марту саопштио да повлачи главнину својих снага из Сирије јер је циљ интервенције, како је оценио, испуњен.
База у Хмејмиму ипак није била довољна за руске акције у Сирији, које не само што су настављене од марта наовамо него су у последње време, како се заоштрила битка око стратешки важног града Алепа, и појачане. Капацитети у Хмејмиму, према војним аналитичарима с којима је разговарала Ал Џазира, нису одговарајући за бомбардере „тупољев 22М3”, какви су, уз „сухоје 34”, према наводима руског министарства одбране, полетели из Ирана. Досад су такви авиони на мисије у Сирију полазили из Русије. База у Хамадану је пак за више од 1.000 километара ближа сиријским циљевима тих бомбардера, па им је овако могуће да троше мање горива, тиме и да понесу више оружја. О том мотиву за употребу иранске базе је, јавља Радио Слободна Европа, говорио и Владимир Комоједов, председник комитета за одбрану руске Думе.
Осим што је под њеном контролом тамошња лука Тартус, последња војна база коју Кремљ има на Медитерану и Блиском истоку, што је свакако био један од мотива за интервенцију на Асадовој страни, Русија је у Сирији недавно успоставила и ваздушну базу у Хмејмиму
Према саговорницима Ал Џазире, за овакву операцију није било довољно да руски авиони једноставно слете у Хамадан и врате се на небо чим се допуне горивом. Опслуживање ових модела бомбардера изискује и стационирање немалог контингента, можда и неколико стотина техничара. Ако је то тачно, посреди је размештање знатног броја руских војника у Ирану. Оно би, судећи по речима председника иранског парламента Алија Лариџанија, које је пренео АП, ипак морало бити привремено, јер руска војска није добила сталну базу у тој земљи.
У прелету од Ирана до Сирије „тупољеви” и „сухоји” морали су засећи и ваздушни простор Ирака. То су у октобру прошле године учиниле и руске ракете лансиране с Каспијског мора на мете у Сирији, за шта је такође било потребно да прођу и над Ираном. Ирачки премијер Хајдер ел Абади је, како је пренео Ројтерс, потврдио да је његова влада одобрила коридор руским авионима под условом да не надлећу ирачке градове и да се држе појаса уз границу.
Власти у Багдаду су умногоме и даље под патронатом Сједињених Америчких Држава, које држе око 5.000 војника у Ираку, снабдевају га оружјем и новцем без којег би та држава већ колабирала. Али, Ирак је и под великим утицајем Ирана, нарочито преко шиитских милиција, без чије помоћи ирачка војска не би била у стању да постигне неке од својих успеха против Исламске државе (ИД). С Русијом, недуго након што је она почела интервенцију, као и са Сиријом и Ираном, Ирак је формирао и координациони центар за размену података и борбу против ИД, премда није познато у коликој мери је он оперативан. Абади је најављивао и могућност да оружје више не купује само од Америке већ и да га почне набављати од Москве.
Пре поласка у акцију из иранске базе, Русија је најавила свој план међународној коалицији која се под вођством САД бори против „калифата”, потврдио је у Багдаду њен портпарол пуковник Кристофер Гарнер. Није, међутим, прескочио да спомене да од три града која су била на удару руским бомбардера – Алепа, Идлиба и Деир ел Зора – само у овом последњем има бораца ИД.
Источни Алепо је под контролом умерене сиријске опозиције, али су на фронту око западног дела тог града њихови припадници сада помешани са тврдокорним исламистичким групама попут Ахрара ел Шама и Фронта за ослобођење Шама, како се Нусра фронт назива откако је наводно раскинуо везе с Ал Каидом. Фронт је на списку терористичких организација и Уједињених нација и САД, чији су авиони такође тукли по његовим таборима. Та група је доминантна у Идлибу.
По Алепу су, који је под све жешћим ваздушним ударима, бомбе падале и првог дана руских мисија из Ирана. Према наводима Сиријске опсерваторије за људска права, страдало је двадесетак цивила, премда није јасно да ли је то било од Асадових или руских авиона и одакле су они полетели.
Стејт департмент је поручио да је ступање руске војске на иранску територију „несрећан али очекиван развој догађаја”, „наставак обрасца” по којем је досад на мету углавном узимана умерена опозиција у Сирији, радије него положаји терористичких група. Вашингтон је саопштио и да ће испитати да ли је Русија прекршила резолуцију УН која забрањује продају или трансфер борбених летелица у Иран. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је узвратио да Москва није продала авионе Ирану, већ да је деловала у складу са споразумом две државе о антитерористичким операцијама на захтев сиријског вођства.
