• Gradovi

    Руски С-400 покварио односе Турске и Америке

    Пре две године Турска је објавила да ће купити руски систем противракетне одбране С-400, јер су Сједињене Државе одуговлачиле продају америчке алтернативе, а за САД је проблем што су те руске ракете направљене за обарање авиона НАТО, објављује данас америчка ТВ Си-Ен-Ен, преноси Бета.

    Споразум вредности две милијарде долара спроведен је ове седмице, и има последице далеко веће од трошкова за буџет за одбрану у Анкари.

    Испорука доводи у питање деценије стратешке сарадње Турске и САД, чак и статуса Турске као чланице НАТО-а. Вероватно се тиме поништава велики уговор да Турска купи амерички борбени авион Ф-35 за чије обарање је посебно пројектован С-400.

    Споразум о С-400 учвршћује већ продубљене односе турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и његовог руског колеге Владимира Путина – два лидера која немају времена за оне који их оспоравају код куће, а који су потребни један другом у Сирији. И то турским оружаним снагама даје напредно оружје које је способно да покрије већину Сирије и старог противника Турске – Грчку, такође чланицу НАТО-а.

    С-400 може срушити авионе на удаљености од 240 километара и пресрести балистичке ракете до 60 километара далеко.

    У суштини, то је дестабилизирајућа куповина у региону којем још дестабилизације не треба, а за Турску то је потврда о њеној независности као главној регионалној сили, коментарише Си-Ен-Ен.

    Ердоган и Сједињене Државе већ годинама су у сукобу. Турски председник је изјавио да су САД заштитиле Фетулаха Гулена, свештеника и становника америчке Пенсилваније, кога Анкара оптужује за покушај државног удара 2016. године. Ердоган је неколико је пута тражио екстрадицију Гулена, али нема ни назнаке да ће америчке власти пристати.

    Ердоган и други високи чланови његове владајуће Партије правде и развоја (АКП) често су играли на антиамеричко расположење конзервативне, националистичке базе своје странке.

    Ердоган је такође био љут због америчког савеза с курдском војском у Сирији – ИПГ – у кампањи за пораз Исламске државе. Турска сматра ИПГ терористичком групом, повезаном с домаћом ПКК која се против турске државе бори више од три деценије.

    Напетости има још. Две стране се не могу сложити о успостављању сигурне зоне за избеглице на северу Сирије. Си-Ен-Ен је ове седмице известио да америчка војна обавештајна служба прати гомилање турских оклопних јединица које можда планирају прекограничне борбене операције, те расте забринутост да ће америчке трупе у северној Сирији бити ухваћене „између чекића и наковња”.

    С друге стране, Вашингтон је био огорчен због затворских казни америчким држављанима у Турској – пастор Ендрју Брансон је најистакнутији пример, као и турском особљу које ради у америчкој амбасади. Вашингтон те казне сматра политички мотивисаним. Трампова администрација узвратила је санкцијама против водећих турских министара.

    Било је и тензија због одговора на убиство саудијског новинара Џамала Кашогија у Истанбулу, и онога што се сматрало амбивалентним приступом Анкаре у суочавању са Исламском државом, посебно у периоду 2015-2016.

    Спорадичне претње Турске да ће затворити америчку ваздушну базу у Инџирлику биле су њена још једна иритантна одлука.

    Али, све те тешкоће бледе у односу на последице споразума о С-400. Чак и пре првих испорука, САД су упозориле да ће искључити Турску из програма испоруке најновијих борбених млазњака Ф-35 и да ће обуставити обуку њених пилота за те авионе.

    Ердоган је рекао да би искључивање Турске из програма Ф-35 било „пљачка”, будући да је Анкара већ уложила више од милијарду долара у конзорцијум који гради те авионе. Све у свему, планирала је да купи 116 комада.

    САД су такође запретиле новим санкцијама ако Турска спроведе уговор о С-400, што је навело Ердогана да током Самита Г-20 каже: „О томе не може бити говора међу два стратешка партнера. Мислим да то не би требало да се деси”.

    Амерички председник Доналд Трамп је предложио да се санкције ублаже, али многи у Конгресу су одлучни да Турску треба казнити.

    По америчком федералном закону (Закон о сузбијању америчких непријатеља путем санкција), администрација мора наметнути најмање пет различитих казни Турској. Колике ће казне то бити, тек треба да се види.

    НАТО је такође забринут да ће споразум о С-400 утицати на способност Турске да сарађује с другим члановима тог савеза. „Интероперабилност наших оружаних снага је од суштинске важности за НАТО и за вођење наших операција и мисија”, рекао је један званичник.

    Русија је, наравно, одушевљена тиме што не само да је продала С-400 једној чланици НАТО-а, већ је помогла да се продуби јаз између Турске и САД. Турска куповина је такође одлична реклама за руску одбрамбену индустрију која очекује да ће Индија бити следећи купац С-400, наводи Си-Ен-Ен.

    А ту је и Сирија. Председник Владимир Путин је навео Турску да се придружи „процесу Астана” с Русијом и Ираном о будућности Сирије, у суштини потиснувши Уједињене нације и САД.

    Сада је Ердогану потребна руска подршка да би спречила офанзиву Асадовог режима у провинцији Идлиб коју држе побуњеници, где Турска има мировне трупе, али и подржава неколико побуњеничких фракција.

    Ако Турска жели да има било какав утицај на будући облик Сирије, она мора да се ангажује с Русијом. Куповина С-400 помогла је цементирању тог неопходног, мада не и нужно топлог односа, коментарише Си-Ен-Ен.

    Изнад свега, долазак прве серије опреме С-400 у Анкару у петак је најдраматичнији пример тренда који сеже у прошлост до „Арапског пролећа”. Ердоган, који је на власти већ више од 15 година, жели да Турску претвори у независну и утицајну силу у региону, која више ништа не дугује Сједињеним Државама и којој више не треба амерички нуклеарни кишобран који је штити деценијама.

    „Држећи маслинову гранчицу”, пише Си-Ен-Ен, турски министар одбране Хулуси Акар изјавио је да Турска још размишља и о куповини америчких ракета „патриот” да би „покрила потребу за далекометним системом одбране од авиона и ракета”.

    Он је такође рекао да куповина С-400 „ни на који начин не значи промену стратешке оријентације Турске”.

    Међутим, чини се да је курс турске стратегије постављен, указује Си-Ен-Ен.

    Арон Штајн је написао у часопису „Форин аферс” да Ердоган и АКП „не мисле да је њихов однос с Вашингтоном ни близу вредан онолико колико то Вашингтон мисли”.

    У истом смеру Стивен А. Кук, дугогодишњи аналитичар Турске, каже да Анкара „није партнер какав је некада била. Убудуће америчка политика треба да се заснива на чињеници да, иако Турска није непријатељ Сједињених Држава, она им није ни пријатељ”.

    „А своје најбоље авионе не делите са земљама које вам нису пријатељи”, закључује Си-Ен-Ен.

    Beta

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com