Са све снимцима на којима у усташкој униформи рецитује песме о Анти Павелићу, Ружа Томашић је недавно ушла у Европски парламент. То што су се видео-записи на којима узвикује: „За дом спремни” појавили непосредно пре европских избора само су јој помогли да поново буде изабрана као хрватска европосланица.
Како је могуће да политичарка која је и у време мајских евроизбора отворено поручивала да се не одриче усташтва и да Павелићу можда нису били потребни логори „али добро, био је рат” може бити легитиман део европске демократије? То се пита и Миодраг Линта, председник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије, који је јавно затражио да Министарство спољних послова покрене акцију да се Ружи Томашић одузме мандат у Европском парламенту. Ипак, како нам је објаснио, он овај захтев није званично упутио министарству, а тамо нису хтели да одговоре на наше питање да ли се на неки начин може упутити протест због мандата Руже Томашић. Смисла би имало жалити се једино Хрватској, пошто је за „Политику” у Европском парламенту потврђено да је ова установа немоћна да ускрати мандат изабраним посланицима: „Мандат заступника у Европском парламенту је национални мандат, односно на њега могу утицати искључиво националне власти, а Европски парламент нема таква овлашћења.”
Ружу Томашић би на путу ка Бриселу и Стразбуру могла да блокира само Хрватска, што влада у Загребу не жели да уради и у томе се не разликује од осталих држава чланица које не спречавају националне политичаре да уђу у Европски парламент чак ни кад заговарају сексизам, шовинизам или фашизам. Питање уласка донедавног аустријског вицеканцелара Хајнца Кристијана Штрахеа у Европски парламент није потегла влада у Бечу већ његова Слободарска странка претећи му искључењем ако прихвати евромандат. Слободарска партија, на чијем челу је донедавно био Штрахе, у блиским је везама са Идентитаријанским покретом, екстремистичком организацијом за „одбрану” европског културног идентитета од ислама. Група је добила донацију и од белог супремационисте са Новог Зеланда, виновника крвавих напада на џамије у Крајстчерчу. Разумљиво је да тадашњи аустријски канцелар Себастијан Курц није могао да спречи Штрахеа да се кандидује за Европски парламент јер га није спречио ни да пре тога уђе у аустријску владу, и то на место вицеканцелара. Критичари сматрају да је можда нешто ипак могло да се уради после избијања скандала на Ибици, због којег је Штрахе избачен из владе. Ипак, скандал који је Штрахеа учинио неприхватљивим за аустријску владу није био довољан да му се одузме и мандат европосланика. Иронија је да његов пут ка седишту ЕУ желе да спрече његови политички саборци, али то се, како за „Политику” објашњава др Ивана Радић Милосављевић, стручњак за ЕУ и асистент на Факултету политичких наука, дешава због унутарстраначких обрачуна.
„Због преференцијалног начина гласања, баш је Штрахе добио много гласова на европским изборима. На њима се овај пут играло на карту екстремних ставова. Чак су и умерене странке слале екстремне поруке да би привукле гласаче и због тога излазност и јесте била висока”, каже др Ивана Радић Милосављевић.
Председнику владе у Мадриду Педру Санчезу нису прихватљиви сви који су изабрани да представљају Шпанију у седишту ЕУ, али их је он поделио у две групе: први су они који ће и поред своје неприхватљивости ипак моћи да буду европосланици и други којима је шпанска влада то забранила. И поред тога што је Санчез позвао да нико у Шпанији не улази у коалиције са Воксом, није спречио ову екстремистичку десничарску странку да постане европарламентарна. Логика је да влада не треба да блокира посланике које су грађани већ изабрали, али Мадрид је одступио од овог правила у случају каталонских сецесиониста.
На захтев шпанске владе, европски парламент је одбио да да мандат бившем регионалном премијеру Карлесу Пуђдемону и његовом министру Тонију Комину иако су они победили у својим изборним јединицама. Иста судбина чека и неке друге бивше покрајинске званичнике који не могу да преузму мандат јер се налазе у шпанском затвору. Сви чланови владе Карлеса Пуђдемона, који је побегао у Белгију, оптужени су за подизање побуне, а тужилац их је на суђењу пре неколико дана, преноси „Паис”, оптужио и за државни удар. Поменути каталонски сецесионисти не могу да уђу у Европски парламент због „побуне” и „државног удара” који су некако пробали да изведу без испаљеног метка, оружја чак и без позивања на оружани устанак (Белгија и Немачка уопште не препознају шта је то за шта Шпанија терети каталонске политичаре па су одбиле да изруче Пуђдемона). Пуђдемоново заговарање мирног разлаза са Шпанијом разлог је што он не може да буде европосланик (формално – Санчез то не дозвољава јер сви шпански европосланици прво морају да положе заклетву у Мадриду), а заговарање Независне државе Хрватске није разлог да Ружа Томашић остане без мандата.
Она би само могла бити дисциплински кажњена ако би се у Бриселу и Стразбуру огрешила о кодекс понашања. Како су нам објаснили у Европском парламенту, посланик се у том случају може санкционисати „изрицањем укора, одузимањем права на дневницу у раздобљу од два до тридесет дана, привременом суспензијом рада у неким или свим активностима парламента у трајању од два до тридесет дана, забраном представљања парламента у делегацијама или на форумима у трајању до једне године”. Томе се ретко прибегавало. Пре четири године су због нацистичког салутирања кажњена двојица европосланика. Председник Европског парламента Антонио Тајани је једном од њих, Јанушу Корвину Микеу, поново изрекао дисциплинску меру јер је пољски европосланик истицао да „жене морају мање да зарађују јер су слабије и мање интелигентне”. Не само да је Европски суд правде касније поништио Тајанијеву казну већ се председник парламента и сам компромитовао хвалећи Бенита Мусолинија кличући: „Живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација!”. И то је прошло без последица.
„Европосланици имају имунитет за оно што изговарају. Једном кад су изабрани, више никоме не одговарају. Гласачи су ти који кажу шта је примерено и ко може да их представља”, закључује др Ивана Радић Милосављевић.
Тако ЕУ не може да забрани политику која се у државама чланицама сматра легитимном, мада се, наравно, поставља питање како неке ствари могу бити легитимне.
